ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Klasična patrologija, predavanja najvećeg akademskog teologa dvadesetog veka, sveštenika Georgija Florovskog, na Bogoslovskom institutu Svetog Sergeja u Parizu. U prvoj knjizi koja govori o `Zlatnom dobu` patristike, sreću se blistave studije o Svatom Jovanu Zlatoustom, Grigoriju Bogoslovu, Vasiliju Velikom, Grigoriju Nisijskom i drugima.


Georgije Florovski (rus. Георгий Васильевич Флоровский; Odesa, 9. septembar 1893 — Prinston, 11. avgust 1979) bio je ruski pravoslavni teolog i istoričar hrišćanske misli, vodeća ličnost osporavanog Ekumenističkog pokreta u Hrišćanstvu i tumač ruske filologije.

Biografija
Georgije Florovski se rodio u Odesi, u tadašnjoj imperatorskoj Rusiji,[1] u jednom periodu u kome je cvetao obrazovni ogled carskog dvora koji je iznedrio mnoge značajne ličnosti u svetskoj književnosti, slikarstvu, muzici, medicini i umetnosti. Njegov otac bio je direktor Bogoslovske Akademije i nastojatelj Hrama Preobraženja, dok je njegova majka, Klaudija bila ćerka profesora hebrejskog i grčkog jezika. Prvi naučni rad Florovskog imao je naslov Refleksno lučenje pljuvačke, izdat je pod mentorstvom jednog od učenika Pavlova, i objavljen je na engleskom 1917. godine u poslednjem Biltenu Carske Akademije Nauka.

Florovski je 1920. godine sa roditeljima i bratom Antonijem otišao iz Rusije i nastanio se u Sofiji. Ostavio je za sobom brata Vasilija, hirurga, koji je umro od izgladnelosti, i sestru Klaudiju Florovsku koja je postala profesor istorije na Univerzitetu u Odesi. Godine 1921. godine predsednik Čehoslovačke, Tomaš Masarik pozvao je Florovskog i njegovog brata Antonija u Prag. Tamo je Florovski predavao filozofiju prava, u vreme kada je Antonije postao profesor istorije na Univerzitetu u Pragu.

Godine 1922. Georgije Florovski se oženio Ksenijom Ivanovom Simonovom i preselio se u Pariz,[2] gde je zajedno sa ostalima osnovao Bogoslovski Institut svetog Sergija i tu predavao Patristiku (1926-1948). Godine 1932. godine biva hirotonisan u jereja i potpada pod kanonsku poslušnost carigradskom patrijarhu.

Godine 1948. prelazi u SAD i postaje profesor Bogoslovije pri Bogoslovskom Seminaru Svetog Vladimira[1] od (1948 do 1955) i dekan od 1950. godine. Od 1954. do 1965. godine bio je profesor istorije Istočne Crkve na Bogoslovskom Fakultetu na Harvardu,[2] i istovremeno (1962-1965) profesor-saradnik na odseku za Slavistiku i na odseku za Bogosloviju fakulteta Sveti krst (engl. Holy Cross) od 1955 do 1959.

Iako su predavanja Florovskog na Odseku za Slavistiku (na Harvrdskom Univerzitetu) bila samo sporadična, on je dosta doprineo da se obrazuje jedna generacija Amerikanaca specijalizovanih za rusku duhovnu kulturu. Njegov veliki uticaj u ovom razdoblju ne potiče od svakog pojedinačnog predavanja, već od vremena i misli koje je posvetio nesvojstvenim krugovima koji su se povremeno stvarali oko njega na Kembridžu, tj. koji su pročitali njegovo delo Putevi ruskog Bogoslovlja (tada samo na ruskom), a koje je godinama predstavljalo jednu vrstu zabranjene knjige za obične studente ruske duhovne istorije.

Godine 1964. Florovski je izabran za direktora Ekumenskog Instituta koji je osnovao papa Pavle VI blizu Jerusalima. Bio je član Nacionalnog saveta crkava i Svetskog Saveta crkava, kao i potpredsednik Nacionalnog Saveta crkava (od 1954. do 1957. godine).

Kada je otišao sa Harvarda, počasni predsednik Florovski je predavao od 1965. do 1972. na odseku za Slavistiku Univerziteta Prinston, gde je krenuo da drži predavanja od 1964. i bio je gost-sagovornik na temu Patristike na Bogoslovskom Seminaru Prinston Univerziteta od 1962. godine, a kasnije naizmenično posle povlačenja sa Univerziteta. Poslednje predavanje održao je u jesenjem polugodištu 1978/79 na Bogoslovskom Seminaru na Prinstonu.

Florovski je u svojoj karijeri primio veliki broj počasnih doktorskih diploma od strane Univerziteta sv. Andreje, Bostonskog, Notr Dam, Prinstona, Solunskog Univerziteta, Jejla, kao i Bogoslovskog Seminara sv. Vladimira. Bio je članom ili počasnim članom Atinske Akademije, Američke Akademije Nauka i Umetnosti, Britanske Akademije, kao i bratstva sv. Albana i sv. Sergija. Bez sumnje veliki znalac, Florovski je tokom svog života bio privučen struji ekumenizma,[3] na kojoj mu mnogi pravoslavni zameraju.

Svetski poznat bogoslov, budući da ga je naučno usavršavanje dovelo do mesta predavača na najvažnijim vodećim univerzitetima i koledžima u SAD, umro je u Prinstonu, Nju Džerzi, u 86. godini.