Godina izdanja: 2003
ISBN: 86-84867-00-9
Oblast: Arhitektura
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Podreka, Boris, 1940- = Podrecca, Boris, 1940-
Naslov Teksture / Boris Podreka ; priredio i preveo Zoran Gavrić
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 2003
Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Zavod za zaštitu spomenika kulture, 2003 (Novi Sad : Daniel print)
Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 30 cm
Drugi autori - osoba Gavrić, Zoran, 1949-2020 (prevodilac) (prerađivač) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂEdicija ǂKapitel
(broš.)
Napomene Tiraž 500
Str. 5-7: Reč unapred / Zoran Gavrić.
Predmetne odrednice Podreka, Boris, 1940- -- Arhitektonski projekti -- Albumi
Arhitektura – Estetika

Zoran Gavrić
REČ UNAPRED
Knjiga sa tekstovima Borisa Podreke sadrži rani izbor njegovih rasprava i predavanja, koje – bar prema nameri priređivača – treba da pomognu razumevanju stvaralačkog mišljenja i arhitekture ovog autora koji, na osnovu kritičkog sučeljavanja sa tezama moderne, postmoderne i dekonstruktivizma, svoju poziciju određuje kao poetički realizam. Iako se osam tekstova u našem izboru neposredno dotiču triju tematskih celina, oni takođe ukazuju i na neke teme Podrekine arhitekture, kao što su: materija, luminoznost, transformacija, restitucija, staro i novo – koje zajedno sa drugima dovode do dveju njegovih možda najznačajnijih teza: građenje u gradu kao artefaktu (a ne arhitektura per se) i arhitektura.
Prvoj tematskoj celini pripadaju tekstovi o dvojici arhitekata, čije delo i mišljenje imaju poseban značaj za arhitekturu samog Borisa Podreke. Ove dve rasprave („Plašt prikrivenog” i „Kapitel kao kamen spoticanja”), međutim, nisu pisane ni kao prilozi istoriji, ni kao prilozi teoriji arhitekture. Iako u prvoj od njih naš autor uzima u razmatranje Semperovsku misao kao suštinsku za razumevanje bečke arhitekture s kraja XIX veka i njen maniere, u bitnome je reč o specifičnom mestu iz teorije Gotfrida Sempera. Prema ovoj teoriji, kao što je poznato, osnovne forme, tipovi i simboli u arhitekturi svoje poreklo imaju u tehnici. U postavljanju problema same arhitekture Semper je veliki značaj pridavao tekstilnoj umetnosti, odakle je izveo stav o dva osnovna principa svake arhitekture: skelet i odevanje. Ovo drugo razumeo kao problem površine (prekrivanja) i njen odnos prema arhitekturalnom organizmu, sada je tema Podrekine rasprave.
Iz nje najposle postaje jasno na osnovu kojih to uvida, a ne tek na osnovu nekritičkog čitanja spisa Gotfrida Sempera, sam Podreka dolazi do vlastitog stava o sjedinjavanju strukture pletiva i teksture u plohu, koji je u praksi dosledno sproveo u mnogim svojim projektima. O slovenačkom arhitekti Jože Plečniku, s druge strane, Boris Podreka je pisao u više navrata. Uz to, autor je jedan manje, a onda i jedne velike izložbe ovog arhitekte, pravljene u periodu u kojem je Boris Podreka svojom delovanju kao arhitekte i predavača na evropskim i američkim univerzitetima rado pridodavao i koncipovanje i realizaciju velikih izložbi, kakve su, na primer, bile ona na Venecijanskom bijenalu o Karlu Skarpi (1985. godine) i ona već pomenuta o Jože Plečniku, pokazana u Parizu (1986. godine), Beču i Ljubljani. Tek ova izložba, enciklopedijska i gotovo sakralna, kako je to sam istakao u jednom intervjuu, otkrila je ne samo Jože Plečnika kao arhitektu u svom njegovom značaju, nego i do tada široj publici gotovo nepoznatu Ljubljanu kojoj je ovaj arhitekta dao neizbrisivi pečat. Neka ovde bude zabeleženo da je priređivač ove knjige, u Veneciji, posle otvaranja izložbe Karla Skarpe, i u vreme pripreme kataloga za izložbu Jože Plečnika, s Fransoa Burkhartom (direktorom pariskog Centre de Création Industrielle i članom komesarijata za organizaciju Plečnikove izložbe) i Borisom Podrekom bio dogovorio pripremanje izložbe srpskog arhitekte Nikole Dobrovića, pod jedinim uslovom da izložba Jože Plečnika bude prikazana i u Beogradu, i to pod uslovima koji su podrazumevali ne veliko finansijsko učešće beogradske strane. Priređivač ovu epizodu spominje na ovom mestu, ako to uopšte treba naglašavati, ne toliko da bi razotkrio nerazumevanje tadašnje uprave Grada Beograda za arhitekturalna dela Jože Plečnika i Nikole Dobrovića, koliko da bi podstakao da u krug analitičkih interesovanja našeg autora pored dela jednog Gotfrida Sempera i jednog Jože Plečnika, i dela, na primer, Maksa Fabijanija, Adolfa Losa, Ota Vagnera, o kojima je takođe pisao, ulazi i delo srpskog autora moderne Nikole Dobrovića. Raspravu o Jože Plečniku u našem izboru Boris Podreka je pisao nekoliko godina pre one izložbe, i za svoj predmet ima temu koegzistencije starog i novog. Da bi objasnio Plečnikovo nepristajanje na razbijanje „komunitarne” forme, kakvo su predlagali zagovornici novog, naš autor navodi dva mesta iz glavnog Hajdegerovog spisa Sein und Zeit (paragrafi 36 i 76).
Drugu tematsku celinu našeg izbora čine tri Podrekina teksta („Ovde ili bilo gde: prostori grada”, „Prostor grada između virulencije i apatije” i „Bezbrižna postojanost”) koja za predmet imaju probleme pred kojima arhitekte danas stoje u svojim pokušajima da dođu do urbanističkih rešenja. Ti problemi, prema njegovom uvidu, dolaze ne toliko iz slojevitosti sadašnjosti, koliko iz teškoća njenog razabiranja. On sam, sa svoje strane, u toj slojevitosti kao osnovne fenomene prepoznaje „informacione kaskade”, elektroniku i telematiku. Ukazujući na analogije te slojevitosti s dekompenzacijom sadašnjeg društva, u prvom tekstu ove tematske celine, Podreka kao prvo pitanje na koje arhitekta danas mora da odgovori, pitanje: da li on sme da „uđe u prisan zagrljaj s fenomenima vremena”, vidi pre svega u vezi sa mogućnostima stvaranja predatora javnog prostora u današnjim metropolama, u kojima su, kako će istaknuti na jednom drugom mestu, rešeni gotovo svi problemi infrastrukture. U istom ovom tekstu, koji naziva programatskim, on nas uvodi u tri teme svoje arhitekture (materijal, svetlost i tekstura) u rečenicama oblikovanim kao troval. Drugi tekst iz ove tematske celine, u okviru generalne teze o revarvarizaciji urbanog prostora, za svoj predmet ima mogućnosti spajanja socijalne ekologije i memorije mesta, koje Boris Podreka prepoznaje u očuvanom tkivu sela, koja imaju više posla sa virulencijom nego sa apatijom grada. U trećem tekstu ove tematske celine naš autor se bavi odnosom arhitekture i urbanističkim rešenjima sa poslovima zaštite spomenika kulture.
Treća tematska celina ima za svoj predmet materijale kamena i, ma koliko to paradoksalno zvučalo, boje. U prvom tekstu ove celine Podreka polazi od upitnosti klasične trilogije pod–zid–svod, u kojoj on prvi element zauzima najniže vrednosno mesto. Polazeći od teze da upravo pod predstavlja „podijum za našu dramaturgiju života”, on razmatra polivalentnu veštačkog i prirodnog u upotrebi kamena u teksturi poda, zalažući se za ono što sam imenuje kao parliante teksture tla grada, za njegovo otopljavanje, nasuprot hladnoj indiferenciji klasične moderne prema ovom elementu klasične trilogije. Podvlačeći simboličku vrednost kamena, u drugom tekstu ove tematske celine Podreka postavlja pitanje valjanosti jedne od dihotomija u današnjoj arhitekturi. Na mesto te dihotomije: upotreba kamena ili kao monolita ili kao oplate, on postavlja tezu o hileomorfizmu, koju treba da razreši modernističku pozajmljenost utiska i izraza. U trećem tekstu ove tematske celine Boris Podreka piše o crvenoj kao svojoj preferentnoj boji, pri čemu ovu, kao i sve druge boje, razume takođe kao neku vrstu zida, u svojim razjašnjenjima dosledno se držeći semperovskog principa zaodevanja.

Sadržaj
5 Zoran Gavrić: Reč unapred
BORIS PODREKA
11 Plašt prikrivenog
17 Kapitel kao kamen spoticanja
27 Ovde ili bilo gde: prostori grada
37 Prostor grada između virulencije i apatije
43 Bezbrižna postojanost
49 Teksture grada
57 Kamen – drugo u istom
65 Rouge – the winner
71 Reprodukcije

Boris Podreka (Beograd, 30. januar 1940) slovenačko-italijanski je arhitekta, urbanista, teoretičar arhitekture i univerzitetski profesor. Pripada najznačajnijim evropskim arhitektama druge polovine 20. i početka 21. veka. Njegovo stvaralaštvo razvijalo se na razmeđu srednjoevropske i mediteranske kulture, a posebno je prepoznatljiv po projektovanju javnih prostora, trgova, muzeja, poslovnih i stambenih zgrada, kao i po rekonstrukcijama istorijskih građevina.
Rođen je u Beogradu, a detinjstvo je proveo u Ljubljani i Trstu. Odrastanje u višejezičnom i multikulturnom okruženju snažno je uticalo na njegovo shvatanje arhitekture. U njegovim delima često se prepliću iskustva Beča, Trsta, Ljubljane, Venecije i gradova nekadašnje Jugoslavije. Sebe je određivao kao srednjoevropskog arhitektu, čiji rad ne pripada samo jednoj nacionalnoj ili stilskoj tradiciji.
Arhitekturu i likovne umetnosti studirao je u Beču. Diplomirao je 1968. godine u majstorskoj klasi arhitekte Rolanda Rajnera. Tokom studija naročito se interesovao za skulpturu, materijale, strukturu površine i odnos arhitekture prema likovnim umetnostima. U Beču je kasnije osnovao sopstveni arhitektonski atelje, a profesionalno je radio i u Štutgartu, Veneciji i drugim evropskim gradovima.
Podreka je univerzitetsku karijeru započeo krajem sedamdesetih godina. Predavao je ili gostovao na univerzitetima u Minhenu, Beču, Lozani, Parizu, Veneciji, Londonu, Filadelfiji, Harvardu i Kembridžu. Od 1988. do 2006. bio je redovni profesor na Univerzitetu u Štutgartu i direktor Instituta za arhitektonsko projektovanje i oblikovanje prostora. Od 1990. do 1995. vodio je Međunarodni bečki seminar arhitekture.
Njegova arhitektura nastala je u vreme krize modernizma i pojave postmodernizma. Iako se Podreka često povezuje sa postmodernom, njegovo delo ne može se svesti na jedan stil. On je odbacivao strogu modernističku podelu između novog i starog, smatrajući da savremena arhitektura treba da uspostavi dijalog sa istorijom, gradskim tkivom i lokalnim načinom života. Nije zagovarao neposredno oponašanje istorijskih oblika, nego njihovo kritičko tumačenje i preobražavanje.
Posebnu pažnju posvećivao je odnosu materijala, svetlosti i teksture. Kamen, opeka, metal, staklo i obojene površine u njegovim građevinama nemaju samo konstruktivnu nego i simboličku ulogu. Arhitekturu je shvatao kao složeno prostorno iskustvo u kojem su pod, zid, svetlost, boja i način kretanja čoveka podjednako važni.
Jedna od najvažnijih oblasti njegovog rada jeste oblikovanje gradskih trgova i javnih prostora. Podreka je smatrao da trg nije prazna površina između građevina, nego pozornica svakodnevnog života i mesto kolektivnog pamćenja. U njegovim projektima podna površina često postaje glavni nosilac kompozicije: različite vrste kamena, geometrijski obrasci, stepeništa, vodene površine i urbana oprema povezuju istorijske građevine sa savremenim životom grada.
Među njegovim najpoznatijim ostvarenjima nalaze se uređenje Tartinijevog trga u Piranu, trgova i javnih prostora u Italiji, Austriji, Sloveniji i Hrvatskoj, rekonstrukcija Muzeja moderne umetnosti Ka Pezaro u Veneciji, poslovne i stambene zgrade u Beču, Trstu, Štutgartu i drugim evropskim gradovima, kao i projekti hotela, kulturnih centara, muzeja i univerzitetskih objekata. Radio je i na urbanističkim projektima u Beogradu, uključujući uređenje javnih prostora u centru grada.
Važan deo njegovog delovanja činilo je predstavljanje i novo vrednovanje arhitektonskog nasleđa. Organizovao je velike izložbe posvećene Karlu Skarpi i Jožetu Plečniku. Naročito je značajan njegov doprinos međunarodnoj afirmaciji Plečnikovog dela i prepoznavanju Ljubljane kao jednog od najosobenijih evropskih arhitektonskih gradova.
Podreka je objavljivao eseje i rasprave o arhitekturi, gradu, javnom prostoru, materijalima i odnosu savremenog graditeljstva prema istoriji. U njegovim tekstovima česti su pojmovi materijala, teksture, svetlosti, memorije mesta, kontinuiteta, transformacije i koegzistencije starog i novog. Njegova teorijska stanovišta bliska su ideji „poetike razlika” – arhitekture koja ne poništava kulturne, istorijske i prostorne slojeve, već ih povezuje u novu celinu.
Za svoj rad dobio je veliki broj međunarodnih nagrada i priznanja. Među njima su nagrade Jože Plečnik, Nagrada grada Beča za arhitekturu i francusko odlikovanje viteza Reda umetnosti i književnosti. Dobitnik je počasnih doktorata Univerziteta u Mariboru i Univerziteta umetnosti u Beogradu. Član je više evropskih akademija, među kojima su Slovenačka akademija nauka i umetnosti, Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti.
Boris Podreka zauzima posebno mesto u savremenoj evropskoj arhitekturi kao stvaralac koji povezuje različite jezike, kulture i graditeljske tradicije. Njegova dela odlikuju se pažljivim odnosom prema mestu, istorijskom nasleđu i čovekovom doživljaju prostora. Umesto univerzalnih i lako prepoznatljivih obrazaca, razvijao je arhitekturu zasnovanu na razlikama, lokalnim osobenostima i dijalogu između prošlosti i sadašnjosti.

MG19 (F)