Evo prve od mojih knjiga – bez sumnje jedine – koju nećete čitati pre štampanja. Ona vam je u celini posvećena, a ne tiče vas se. Dok smo bili mladi i kada bi na kraju neke rasprave jedno od nas pobednički likovalo, govorilo je drugome: „Sad ste u svom sandučiću!” Vi ste u svom sandučiću sada; iz njega nećete izaći, niti ću vam se ja u njemu pridružiti: čak i ako me sahrane kraj vas, od vašeg pepela do mojih posmrtnih ostataka neće biti nikakvog prolaza.Ovo Vi koje upotrebljavam varka je, retorička obmana. Niko ga ne čuje; nikome ne govorim. U stvari, obraćam se Sartrovim prijateljima: onima koji žele da bolje upoznaju njegove poslednje godine. Ispričala sam ih, onako kako sam ih doživela. Govorila sam malo i o sebi, jer je svedok deo svoga svedočenja, ali sam to činila u najmanjoj mogućoj meri. Najpre zato što to nije moj predmet; a potom, kako sam zabeležila u odgovor prijateljima koji su me upitali kako sam uzimala sve to: „То se ne može reći, ne može napisati, ne može misliti; to se živi, eto.”Ova priča zasniva se poglavito na dnevniku koji sam vodila tokom tih deset godina. Kao i na mnogim svedočanstvima koja sam prikupila. Hvala svima koji su mi pismeno ili usmeno pomogli da prikažem Sartrov kraj.******Ceremonija oproštaja: Razgovori sa Žan-Pol Sartrom (avgust-septembar 1974.)Izdavač: Matica srpska, Novi SadBiblioteka DokumentPrevod: Zoran StojanovićPogovor: Petar ŽivadinovićPovez: broširanBroj strana: 4904/26