Priređivač ovog zbornika tekstova posvećenih Fridrihu Ničeu Novica Milić objavio je svojevremeno zapaženu knjigu pod naslovom “Slučaj Niče”, o kojoj sam pisao, tako da ne predstavqa iznenađenje da se sada pojavquje u ovoj ulozi. Zbornik tako ima jasan urednički koncept. Od godine Ničeove smrti (1900), na samom početku XX veka, recepcija Ničeovog dela prošla je nekoliko faza da bi danas ušla u ono što se može sa dovoqno razloga – što pokazuje i ovaj zbornik – imenovati kao postmoderno tumačenje Ničea. Mislim da je to i ideja Novice Milića. Posle dvotomne Hajdegerove knjige “Niče” iz koje je i u ovom izboru prenet jedan odeqak u kome Hajdeger Ničea tumači kao poslednjeg metafizičara i nihilistu, od šezdesetih godina prošlog veka dominirajuće tumačenje je ono koje dolazi iz francuske filozofije a koje se naziva poststrukturalističkim ili postmodernim. Zato je u ovom izboru najveća pažnja s pravom posvećena tumačenjima Žila Deleza čiju je knjigu “Niče i filozofija” svojevremeno objavio “Plato” i mislim da se još uvek može nabaviti kod ovog izdavača, Mišela Fukoa (“Niče i fragmentarno pismo”), Žorža Bataja (“Niče i Faust”). Urednički koncept je inače uokviren uvodnim komentarom Novice Milića: “Niče – umetnik mišqenja”, izborom Ničeovih fragmenata iz njegovog spisa “LJudsko, odviše qudsko” koji treba da ilustruju Milićevu tezu, hronologijom Ničeovog doista dramatičnog života Karla Šlehte, koji je priredio prvo pouzdano izdanje Ničeovih sabranih dela, hronologija iz koje se jasno vidi zašto je Ničeov život odavno postao predmet literarne obrade. Uzgred, prava je šteta da u ovaj izbor nije uvrštena i Lu Salome koja je napisala prvu knjigu o Ničeu. Izbor se završava hronologijom Ničeovog ludila koju je pod naslovom “Epilog” napisao Verner Ros, iz njegove knjige posvećene psihoanalitičaru Alfredu Adleru. U ovom izboru mogu se još pročitati i prilozi Pjera Klosovskog, Aleksandera Nehamasa, Đanija Vatima, Sare Kofman, Pola de Mana, Ernsta Belera, Mišael Hara, Vilhelma Šmita, Matjea Keslera.Ipak, za karakter ovog reprezentativnog izbora danas preovlađujuće recepcije Ničeovog dela u duhu poststrukturalizma i postmoderne mislim da je paradigmatičan tekst Morisa Blanšoa “Niče i fragmentarno pismo” koji i sam predstavqa teorijsku rekapitulaciju interpretacije Ničea kao “mislioca razlike” iz ovog, da tako kažem, francuskog ugla ili perspektive. Jer, kako piše Blanšo, “sve razumeti znači razumeti razliku”. “Ne postoje činjenice nego značenja u koje uvodimo činjenice”. “U pitanju je tumačenje bez subjekta, Dasein bez Seina...” “Treba li iz ovoga zakqučiti”, pita Blanšo, “da se nalazimo na prekretnici;”Doista, sa Ničeom se filozofija našla na prekretnici, jer su svi pojmovi filozofije i sama filozofičnost, ma šta ona značila, umetnost mišqenja ili nešto drugo, dovedena u pitanje. Zato je, po mom mišqenju, posle njegove “Knjige o filozofu” potrebno napisati “Knjigu o postfilozofu” na kojoj upravo radim.******Autor Novica MilićNaslov Slučaj NičeMeki povezIzdavač Rad6/28