Niti se ovakve knjige pišu često, niti se objavljuju, niti se razumeju do kraja – često, gotovo nikad. Ne zato što ne znamo da čitamo, već zato što nekada istorijska pomagala nisu uvek pri ruci. Ali, pakao je oduvek bio disperzivno ukroćen u napuklim delovima sudbine koja je poznata, iako je nismo do kraja doznali. Događaji i prilike – slike – iz ove knjige više liče na ono što će se dogoditi, nego na ono što smo vrebali u prošlosti. Kako razumeti napisano ako tek treba da se dogodi, i kada se dogodi – kako poverovati da već nije bilo napisano… Tri osnovna stuba Civilizacijskog inferna svakako jesu prikazi koji otkrivaju tri različite mogućnosti o opstanku zaborava, reminiscencija tema koje su podložne (ne)zaboravu i mesijansko progovaranje kroz fragmentarnu autocitatnost. Odrediti tačan broj tema koje su obrađene u knjizi je nemoguć posao, bar ne u onom ključu tumačenja koji bi zadovoljio osnovne zakone teorije književnosti.Od intrigantnih tema, neobičnog pisma, misteriozne smrti pesnika, vere, religije, ljudske pohlepe, nitkova iz vremena prošlosti i sadašnjosti do koncentracije mikro-kapsula unutrašnjeg sagorevanja za umetnost i želje za spoznajom ne-sagledivih mogućnosti izrečja – Bognar doprinosi jednostavnosti izraza. Koja struktura oblika prihvata preoblikovanje čoveka, kada neprestano premeštanje od oblika do predmeta vrši uvek drukčiju percepciju velike celine? Vreme kao oblik, gde je centar trenutak Večitosti, može biti zadovoljavajući odgovor, ali samo pod uslovom da diskurs mišljenja svoju pomirljivost pronalazi u razlici. Dakle, biti spreman na Večito vraćanje Večnom Vraćanju, gde svako ponovno na-vraćanje nudi i novo, drukčije, sagledavanje centra bognarovskog duha Vremena… Pokušaj da se estetska dimenzija konkretizuje u tumačenju gotovo je nemoguća, a ujedno i predstavlja drugu napomenu koju treba uzeti u obzir, tj. imati na umu kada je reč o zapažanjima koja se tiču isključivo pitanja lepog u književnom delu. Pored nemogućnosti konkretizacije i postavljanja u oblik jasne razumljivosti, ovaj pokušaj bi bio i besmislen i paradoksalan. Ili bismo morali – prvo – da citiramo svaku ejdetsku sliku zasebno, ili da celinu usmerimo na pojedinačne delove – drugo. Prvi primer objašnjava zašto bi pokušaj bio besmislen, dok drugi govori o paradoksu. Dakle, Civilizacijski inferno ne možemo objasniti pojedinačnim ejdetskim slikama jer bismo tako došli jedino do nerazumevanja celine književnog dela. Jedinstven je i moguć samo onaj odnos delova između sebe kao i delova prema celini. U svakom drugom slučaju, tumačenje bi bilo pogrešno i priroda dela kao umetničke celine ne bi mogla da se dozna. Fragmentarna autocitatnost, u službi ograničavanja i razgraničavanja, neprestano uspostavlja novu suštinu značenja reči. Dakle, Zoran Bognar u fenomenološkom krugu interpretacije biva označen kao teško uhvatljiva pojava, kao refren molitve koja obezbeđuje put na-gore. Pojedini književni kritičari koji nisu ni čitali, nekmoli pokušali da pišu o slikama, možda mogu da potvrde reči sa početka da je zaista posebno teško pisati o velikom piscu. Mogućnošću Večitog vraćanja velikoj celini – paklu – i njegovom razumevanju u Večnom Vraćanju, Bognar ukazuje i na nov horizont mišljenja i jezika prema onome što želi da kaže u Civilizacijskom infernu.Iz duhovnog uzletišta ne čuju se uvek vibracije milostivih pojaca – ova knjiga govori o tome da svaka molitva ima glas koji napreže našu sržnu postavljenost i nudi ono što sledi nakon pakla, kontinuum vaskrsenja, reinkarnacija bez posledice po prihvatljivost usuda. Civilizacijski inferno je knjiga za svakoga i ni za koga. Onima koji malo bolje poznaju istoriju filozofske misli neće biti teško da otkriju knjigu čiji podnaslov koristim u prethodnoj rečenici, dok će čitaoci svakako određivati – kroz Inferno – njenu večitost, ali i sopstveni Pakao.******Autor Zoran BognarNaslov Civlizacijski inferno / Ejdetske slike I - IIIEdicija Agarta Broj strana: 420Pismo: LatinicaGodina izdanja: 2024Povez: TvrdFormat: 13,5 x 20,5