Autor Ričard Bergin Naslov Razgovori sa BorhesomMeki povez, manji formatBorhes nikada nije postao moj pisac. Ono malo što sam čitao ili pokušavao da čitam od njegove proze bilo je veoma hladno i neprohodno. Uprkos tome, ne može se sporiti njegov značaj i uticaj u razvoju postmoderne, niti se može sporiti njegova erudicija i intelektualni autoritet. On je svakako jedna od najznačajnijih književnih figura u XX veku. Zato mi je ova knjiga bila zanimljiva, jer sam Borhes mi je privlačniji kao ličnost i intelektualac nego kao pisac. Ričard Bergin je bio pisac koji je umeo da razgovora sa drugim piscima i tokom svog spisateljskog života priredio je dve knjige iz tog žanra, od kojih u jednoj razgovara sa mojim piscem Isakom B. Singerom (1985) i to je jedna jako dragocena i pametna knjiga, a u drugoj sa Horhe Luisom Borhesom (1969). Čak i kada zvuče kao dva velika intelektualna snoba, Borhes i Bergin, uočljivo je da ovde ima soli i mudrosti, ima i istina ili mi se bar tako čini, ali takođe ima i sudova koji nisu preživeli test vremena. Odmah sam prijavio drugaru kako nam s visine gledaju na Skota Ficdžeralda, kažu nema dubine i metafizike. Neki ljudi , koliko god bili genijalni, nemaju talenat da uoče metafiziku u jednostavnim stvarima. Inače, ima dosta dobrih delova u kojima pretresaju Dostojevskog, Džojsa, Kafku, filmsku umetnost. Borhes je, pre nego što će oslepeti, bio veliki ljubitelj filma i pisao je filmske kritike za neke časopise u Buenos Airesu. Takođe je voleo da čita krimi romane. Pričao je šta spaja njega i Migela De Unamuna, a šta ih razdvaja. Takođe je pričao o motivima i slikama oko kojih je izgradio svoju poetiku; slika lavirinta, slika palate, slika ogledala. Bilo mi je pomalo smešno kada je govorio kako ga Tolstoj umara i kako ne voli da čita pisce koji ga umaraju. Ja volim Tolstoja, a sve ono što on misli o Tolstoju, ja mislim o njemu.Nije sporno da je Borhes značajan, verovatno to mnogo bolje i pametnije mogu da objasne teoretičari književnosti i ljudi iz struke, ali čini mi se da je taj uticaj u jednom momentu proizveo gomilu njegovih epigona, koji su sebe nazivali borhesovcima i među kojima je manjim delom bilo dobrih ali većim delom običnih prodavaca magle. Tu modu je prihvatila i akademska elita pa je književnost sve više bežala u formu, konstrukte, postajala dosadna i zatvorena. Srećom, to je u jednom momentu krenulo da se menja. Kad mi neko govori o formi uvek se setim kako je Živojin Pavlović jednom cinično primetio: “Što uočljivija forma, to dublja rana.” Video sam negde da je izašla knjiga razgovora između Borhesa i Sabata. To je nešto što ću sigurno proveriti jer Sabato je odavno moj pisac. Biće zanimljivo.12/21