Srba Ignjatović Bez oblandeVerzalpres Beograd 2001, str. 174.Književni eseji i kritike.***Posveta autora predhodnom vlasniku***Ponajpre vrstan kritičar i esejist, Srba Ignjatović (1946) spada među malobrojne ovdašnje spisatelje koji su se podjednako uspešno ogledali i u drugim književnim vrstama i žanrovima. Najnoviji Ignjatovićev rad je kolekcija kratkih eseja (tridesetak tekstova) saobraznih klasičnom shvatanju ovog žanra kao najfleksibilnije književne forme neomeđene ni tematski ni metodološki. Nećemo, međutim, pogrešiti ni ako ga vidimo kao zbirku dnevničkih zapisa ispisivanih u prvoj polovini devedesetih, u kojima autor promišlja svoja književna iskustva (tokom godina sticana i nova) i, s njima u vezi, množinu različitih tema.Ide, u Ignjatovićevim tekstovima, govor o piscima i povodom njihovih dela. O domaćim (Andrić, Krleža, Desanka Maksimović, Živojin Pavlović) i stranim piscima (Borhes, Sioran, Konrad, Mišima, Turnije, Solženjicin, Šalamov) najvišeg reda, ali i o nekolicini onih koji stvaraju na marginama književne scene, ili su sa nje neopravdano skrajnuti. Karakteristično je da književne teme u užem smislu reči Ignjatović češće elaborira kad je o ovim drugima reč. Svakako ne zato što na delima nesporno velikih autora ne bi bio kadar da praktikuje kakav analitički postupak, ili da razvija teorijske ideje, već stoga što se njima koristi u drugačije svrhe. Ovde, naime, valja naglasiti vreme nastanka ovih tekstova naprosto zato što susreti sa najznačajnijim piscima i njihovim delima podstiču Ignjatovića da raspravlja književne i kulturne teme u širem smislu, od etičkih do disciplinarnih, jezikoslovnih. One, dakako, teme karakteristične za duhovnu i društvenu klimu devedesetih. Pa i za celu drugu polovinu prošlog veka.Epizode sa Andrićem, Desankom Maksimović i Krležom u središtu - da spomenemo tek neke primere - poslužile su Ignjatoviću da progovori o `uzajamnosti kulture i politike`, da uoči jedva postojeće razgraničenje između izdržavane i funkcionalizovane kulture... Sioranovo shvatanje pisanja `kao spasenja`, kao `skeptičnog pročišćenja` bez sumnje je naglašeno zarad razlikovanja od `sveobuhvatnih` teorijskih sistema i njihovih `ovlašćenih tumača`... Književno veče sa Konradom je bilo prilika za evociranje jednog markantnog primera domaćeg `približavanja i intelektualnog rvanja sa srednjom Evropom`... Opservacije o Turnijeovoj varijaciji Defoovog kapitalnog dela bacaju svetlo na jedno od dominantnih poetičkih načela savremene književnosti... Diferenciranje dokumentarističkih postupaka koje su primenjivali Solženjicin i Šalamov relevantno je i sa književnog, i sa društvenog stanovišta... Fukujamini pogledi na liberalnu demokratiju sučeljenu sa nacionalizmom i te kako se, posredstvom Ignjatovićevih komentara, projektuju na naš prostor i naše vreme. Zanimljivo je da su u završnici knjige nekoliki tekstovi sa drevnim, antičkim temama koji, sva je prilika, posvedočuju da se malo šta od suštinskog značaja tokom vremena korenito menja.Srba Ignjatović je, nesumnjivo, odličan poznavalac domaće i strane književnosti. Vičan je pronicanju njenih imanentnih svojstava koliko i razumevanju društvenog položaja pisca i niza tema s njim u neposrednoj i posrednoj vezi. Stavovi koje, pri tom, zastupa pouzdano su zasnovani, pa stoga lišeni svake isključivosti. Prihvatljivi gotovo bez izuzetka. Uostalom, tako umno, a lepo i jednostavno pisano štivo kakvi su ovi kratki eseji moglo je proizaći samo iz osobite bliskosti sa predmetom razmatranja i iz jasnog mišljenja o svemu. Utoliko pre nam se naslov ove knjige Bez oblande čini problematičan. Teško da bi, čak i u drugačijim prilikama, bilo koji od njenih raznovrsnih i vrednih sadržaja zahtevao oblandu u uobičajenom (prenosnom) značenju ove reči.6/28