pregleda

Crna ruka - Aleksandar Obrenović i Draga


Cena:
5.900 din
Želi ovaj predmet: 4
Stanje: Kolekcionarski primerak
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Grad: Beograd-Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

bezcimanja (665)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 3153

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina : 1901 - 1910.
Detaljno stanje: Dobro

ovo je razglednica
nemacko izdanje
Fr. Schardt, Nurnberg

Crna ruka je bila tajno društvo, zvanično osnovano pod imenom Ujedinjenje ili smrt u Kraljevini Srbiji 10. juna 1910. godine.[3] Crna ruka je delovala i pre toga, izvršivši Majski prevrat 29. maja 1903. u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, čime je prekinuta loza dinastije Obrenovića.

Ujedinjenje ili smrt je imalo panslavističke ciljeve, sa namerom da ujedini sve teritorije Južnih Slovena, posebno one u sastavu Austrougarske. Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, uz podršku „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat.

Grupa nižih oficira, na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je avgusta 1901. osnovala Crnu ruku, zavereničku grupu protiv dinastije Obrenović.[6] Prvo zasedanje grupa je održala 6. septembra 1901. Sastanku su prisustvovali kapetani Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Milan Petrović, kao i poručnici Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. Skovali su plan da se ubije kraljevski par, kralj Aleksandar i kraljica Draga. Apis je lično predvodio grupu oficira koji su ubili kraljevski par u Starom dvoru u noći između 10. i 11. juna 1903. (28. i 29. maja po starom kalendaru.

Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi.

Dva dana posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, grupa srpskih ministara, zvaničnika i generala je u Beogradu 8. oktobra 1908. osnovala Narodnu odbranu, polutajno pansrpsko udruženje. Cilj udruženja je bilo oslobađanje Srba od austrougarske okupacije. Ona je širila antiaustrijsku propagandu i organizovala agente u okupiranim teritorijama. Satelitske organizacije su osnivane u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Istri. Najpoznatija je bila bosanska grupa koja je delovala pod imenom Mlada Bosna.

Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. „Ujedinjenje ili smrt“ je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji je trebalo da primene presude odnosno odluke organizacije.

Crnu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali je glavna ličnost bio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. ove su:

Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“.
Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj.
Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću.

Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su:
Ilija Radivojević
Bogdan Radenković
Čedomilj A. Popović
Velimir Vemić
Ljubomir S. Jovanović
Dragutin Dimitrijević Apis
Vojislav Tankosić
Ilija Jovanović Pčinjski
Risto Čereković
Milan Vasić
Milan Gr. Milovanović
Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.

U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito posle Balkanskih ratova.

Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist, a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i za regenta imenuje prestolonaslednika Aleksandra. U Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade.

Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata Bosni i Hercegovini. Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle Balkanskih ratova. Sa druge strane, Pašićeva vlada je pokušavala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je ona pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini.

Pašić je na Solunskom frontu odlučio da ukloni najistaknutije pripadnike Crne ruke, tada već zvanično raspuštene. Dimitrijević i nekoliko desetina njegovih saradnika su uhapšeni zbog navodnog atentata na prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog generalštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, člana Vrhovne centralne uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911, a među stvarima optuženog potpukovnika Velimira Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova od 23. maja članovi organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić su proglašeni krivim za izdaju i osuđeni na smrt. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena. Apis je streljan mesec dana kasnije, 24. juna 1917.

Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine, u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis. Obnovu procesa su pokretali članovi porodice, preživeli drugovi i poštovaoci više puta u međuratnom periodu, ali je do nje došlo tek nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi FNRJ.

Povod za obnovu procesa bilo je pismo streljanog majora Ljubomira Vulovića, koje je napisao dan pred izvršenje presude, u kome je naveo da je za atentat prvi put čuo na samom suđenju, da su svedoci bili lažni, iznevši u njemu sve svoje sumnje i pretpostavke, kao i molbu da se u oslobođenoj otadžbini utvrditi prava istina. Pismo je napisao prijatelju Todoru Mihailoviću, a ostavio vojnom svešteniku Zdravku Paunoviću. Ovo pismo našlo se u rukama Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, koji je zatim naredio Istražnom odeljenju ministarstva da preduzme traganje, u cilju utvrđivanja istine.

Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva.

---------------------------- --------------------------

Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku.

Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ .

Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana.

Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine.

Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.

Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru.

Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju.

Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio.

Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove.

U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva.

Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru.

Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi.

Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita.

Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo.

Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam.

— Antonije Antić - „Beleške`
Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo.

Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda.

U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje.

Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta.

Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište.
Krvavi pir se nastavio i posle toga.

Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu.

Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima.

U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan.

Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice.

Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira.

Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.

Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903.

Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt

Generali u penziji

Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika
Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921.
Pukovnici

Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910.
Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu.

Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine.

Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu.
Potpukovnici

Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922.
Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant.
Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921.
Majori

Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske.
Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu.
Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan
Kapetani
Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu.
Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu.
Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan.
Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara.
Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda.
Artiljerijski Dragomir Nikolajević
Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938.
Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I
Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića.
Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro.
Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku.
Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi.
Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa.
Artiljerijski Milan Nešić
Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik.
Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923.
Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941.
Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913.
Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg.
Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji.
Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915.
Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci.
Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu.
Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912.
Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku
Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general.
Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića.
Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima
Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950.
Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant.
Poručnici

Konjički Aleksandar Grujić
Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953.

Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari.
Konjički Borivoje Grujić
Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik
Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947.
Pešadijski Vladislav Bešević
Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora.
Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji.
Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945.

Pešadijski Dragomir Todorović
Pešadijski Dragoljub Nikolić
Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa.
Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917.
Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932.
Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom
Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda
Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji.
Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena.
Pešadijski Lazar Matejić

Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917.

Artiljerijski Milan Đurić
Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića.
Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu.
Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića
Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P..
Konjički Miloš Popović
Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine.
Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu.
Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd
Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine
Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan
Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947.
Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general.
Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P.
Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913.
Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu.
Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944.
Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji.
Pešadijski Radoje Milosavljević
Konjički Sotir Radojčić
Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica.
Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka.
Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu.
Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji.
Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede.
Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938.
Potporučnici

Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom.
Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945.

Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom.

Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant.

Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu.

Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva
Pešadijski Jordan Milovanović
Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca.

Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928.
Pešadijski Milorad Raketić
Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914.
Pešadijski Nikodije Popović
Pešadijski Čedomir Milosavljević
Civili

Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika
Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu.

Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu.
Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915.

Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu.

Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928.

Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić.
Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju
Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu.

Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954.

NA SVA PITANJA VEZANA ZA PREDMET KOJI PRODAJEM ODGOVARAM.
MOLIM CENJENE KUPCE DA ISPOSTUJU PRAVILNIK(ROKOVE) LIMUNDO-KUPINDO TIMA.

ne dajem nikakve popuste.
izlozene cene su KONACNE, bez obzira na kolicinu

NE RAZNOSIM PRODATU ROBU - OVO VAZI I ZA BEOGRAD.
kupci koji `zapinju` da licno preuzmu predmet mogu to
da obave na mojoj adresi (ispred zgrade), posle 18h

placanje na tekuci racun u POSTI - POSTANSKA STEDIONICA,ili POSTNETOM
INO KUPCI -- paypal (+5%) (pitati za postarinu)

INTERNATIONAL BUYERS WELCOME
IF YOU HAVE ANY QUESTION REGARDING CONDITION,SHIPPING AND PRICING PLEASE EMAIL US BEFORE YOU BID. THANK YOU !

NOVAC U PISMU - NE PRIMAM.

slanje POSTEXPRESOM (ili VREDNOSNO PISMO)
ako stoji `besplatna dostava`(pored broja pregleda) onda VAZI SAMO ZA SRBIJU
POUZECEM -- N E S A L J E M
komunikacija iskljucivo preko limundo-kupindo poruka

slike se najbolje vide kada se klikne na `Slika u punoj veličini`

Predmet: 70756001
ovo je razglednica
nemacko izdanje
Fr. Schardt, Nurnberg

Crna ruka je bila tajno društvo, zvanično osnovano pod imenom Ujedinjenje ili smrt u Kraljevini Srbiji 10. juna 1910. godine.[3] Crna ruka je delovala i pre toga, izvršivši Majski prevrat 29. maja 1903. u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, čime je prekinuta loza dinastije Obrenovića.

Ujedinjenje ili smrt je imalo panslavističke ciljeve, sa namerom da ujedini sve teritorije Južnih Slovena, posebno one u sastavu Austrougarske. Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, uz podršku „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat.

Grupa nižih oficira, na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je avgusta 1901. osnovala Crnu ruku, zavereničku grupu protiv dinastije Obrenović.[6] Prvo zasedanje grupa je održala 6. septembra 1901. Sastanku su prisustvovali kapetani Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Milan Petrović, kao i poručnici Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. Skovali su plan da se ubije kraljevski par, kralj Aleksandar i kraljica Draga. Apis je lično predvodio grupu oficira koji su ubili kraljevski par u Starom dvoru u noći između 10. i 11. juna 1903. (28. i 29. maja po starom kalendaru.

Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi.

Dva dana posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, grupa srpskih ministara, zvaničnika i generala je u Beogradu 8. oktobra 1908. osnovala Narodnu odbranu, polutajno pansrpsko udruženje. Cilj udruženja je bilo oslobađanje Srba od austrougarske okupacije. Ona je širila antiaustrijsku propagandu i organizovala agente u okupiranim teritorijama. Satelitske organizacije su osnivane u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Istri. Najpoznatija je bila bosanska grupa koja je delovala pod imenom Mlada Bosna.

Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. „Ujedinjenje ili smrt“ je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji je trebalo da primene presude odnosno odluke organizacije.

Crnu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali je glavna ličnost bio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. ove su:

Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“.
Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj.
Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću.

Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su:
Ilija Radivojević
Bogdan Radenković
Čedomilj A. Popović
Velimir Vemić
Ljubomir S. Jovanović
Dragutin Dimitrijević Apis
Vojislav Tankosić
Ilija Jovanović Pčinjski
Risto Čereković
Milan Vasić
Milan Gr. Milovanović
Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.

U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito posle Balkanskih ratova.

Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist, a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i za regenta imenuje prestolonaslednika Aleksandra. U Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade.

Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata Bosni i Hercegovini. Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle Balkanskih ratova. Sa druge strane, Pašićeva vlada je pokušavala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je ona pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini.

Pašić je na Solunskom frontu odlučio da ukloni najistaknutije pripadnike Crne ruke, tada već zvanično raspuštene. Dimitrijević i nekoliko desetina njegovih saradnika su uhapšeni zbog navodnog atentata na prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog generalštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, člana Vrhovne centralne uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911, a među stvarima optuženog potpukovnika Velimira Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova od 23. maja članovi organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić su proglašeni krivim za izdaju i osuđeni na smrt. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena. Apis je streljan mesec dana kasnije, 24. juna 1917.

Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine, u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis. Obnovu procesa su pokretali članovi porodice, preživeli drugovi i poštovaoci više puta u međuratnom periodu, ali je do nje došlo tek nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi FNRJ.

Povod za obnovu procesa bilo je pismo streljanog majora Ljubomira Vulovića, koje je napisao dan pred izvršenje presude, u kome je naveo da je za atentat prvi put čuo na samom suđenju, da su svedoci bili lažni, iznevši u njemu sve svoje sumnje i pretpostavke, kao i molbu da se u oslobođenoj otadžbini utvrditi prava istina. Pismo je napisao prijatelju Todoru Mihailoviću, a ostavio vojnom svešteniku Zdravku Paunoviću. Ovo pismo našlo se u rukama Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, koji je zatim naredio Istražnom odeljenju ministarstva da preduzme traganje, u cilju utvrđivanja istine.

Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva.

---------------------------- --------------------------

Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku.

Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ .

Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana.

Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine.

Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.

Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru.

Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju.

Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio.

Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove.

U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva.

Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru.

Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi.

Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita.

Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo.

Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam.

— Antonije Antić - „Beleške`
Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo.

Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda.

U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje.

Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta.

Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište.
Krvavi pir se nastavio i posle toga.

Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu.

Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima.

U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan.

Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice.

Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira.

Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.

Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903.

Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt

Generali u penziji

Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika
Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921.
Pukovnici

Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910.
Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu.

Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine.

Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu.
Potpukovnici

Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922.
Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant.
Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921.
Majori

Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske.
Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu.
Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan
Kapetani
Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu.
Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu.
Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan.
Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara.
Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda.
Artiljerijski Dragomir Nikolajević
Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938.
Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I
Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića.
Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro.
Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku.
Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi.
Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa.
Artiljerijski Milan Nešić
Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik.
Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923.
Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941.
Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913.
Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg.
Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji.
Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915.
Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci.
Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu.
Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912.
Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku
Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general.
Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića.
Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima
Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950.
Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant.
Poručnici

Konjički Aleksandar Grujić
Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953.

Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari.
Konjički Borivoje Grujić
Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik
Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947.
Pešadijski Vladislav Bešević
Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora.
Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji.
Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945.

Pešadijski Dragomir Todorović
Pešadijski Dragoljub Nikolić
Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa.
Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917.
Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932.
Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom
Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda
Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji.
Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena.
Pešadijski Lazar Matejić

Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917.

Artiljerijski Milan Đurić
Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića.
Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu.
Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića
Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P..
Konjički Miloš Popović
Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine.
Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu.
Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd
Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine
Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan
Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947.
Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general.
Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P.
Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913.
Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu.
Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944.
Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji.
Pešadijski Radoje Milosavljević
Konjički Sotir Radojčić
Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica.
Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka.
Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu.
Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji.
Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede.
Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938.
Potporučnici

Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom.
Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945.

Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom.

Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant.

Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu.

Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva
Pešadijski Jordan Milovanović
Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca.

Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928.
Pešadijski Milorad Raketić
Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914.
Pešadijski Nikodije Popović
Pešadijski Čedomir Milosavljević
Civili

Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika
Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu.

Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu.
Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915.

Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu.

Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928.

Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić.
Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju
Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu.

Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954.
70756001 Crna ruka - Aleksandar Obrenović i Draga

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.