pregleda

BALKANSKI SAVEZ - PASIC grcka bugarska c.gora


Cena:
1.800 din
Želi ovaj predmet: 11
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Grad: Beograd-Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

bezcimanja (534)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 2865

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina : 1911 - 1920.
Detaljno stanje: Dobro

Balkanski savez (ili Balkanska liga), osnovan 1912. godine, predstavljao je grupu država udruženih u saveznike, uoči Balkanskih ratova. Članice Balkanskog saveza bile su Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka. Idejni tvorac Balkanskog saveza bio je srpski predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Milovan Milovanović.[1] Osnivanje Balkanskog saveza bilo je od posebnog značaja za Srbiju, kojoj je pretila opasnost od severnog suseda — Austrougarske monarhije.

Ciljevi saveza u Prvom balkanskom ratu, bili su oslobađanje preostalih delova Balkana od osmanske vlasti i suzbijanje interesa Austrougarske i Nemačke za ekspanziju prema istoku. U Drugom balkanskom ratu, saveznici su se udružili protiv Bugarske, koja je prva i bez objave rata napala Srbiju kod Bregalnice.

Glavni pomagač Mihailove nacionalističke spoljne politike bio je Ilija Garašanin. On je 1862. godine osnovao „Srpski odbor“ za nacionalnu propagandu. Organizovanje balkanskih hrišćana jedan je od koraka koji je trebalo obaviti pre rata. Vlada je održavala veze sa bugarskim revolucionarem Rakovskim. U unutrašnjosti zemlje formiran je dobrovoljački korpus od 3000 boraca južnoslovenskih zemalja. Od 1862. godine radi se na propagandi i u Makedoniji gde srpska vlada pomaže crkve i škole. Godina 1866. najvažnija je u Mihailovoj aktivnosti na stvaranju Balkanskog saveza. On pregovara sa albanskim prvacima. Značajno je sklapanje saveza sa Crnom Gorom čime su izglađeni loši odnosi koji traju od početka Mihailove vladavine. Nikola Petrović je bio spreman da se odrekne prestola ako knez Mihailo povede rat za oslobođenje i ujedinjenje srpstva. Obe kneževine su se 1866. godine obavezale na pripremanje rata protiv Turaka. Iste godine dolazi do zbližavanja srpske vlade sa hrvatskim političarem Štrosmajerom. Hrvatski političari prihvatili su mogućnost da se Bosna i Hercegovina pripoji Srbiji. Srpska vlada preko pravoslavnih kaluđera vodi nacionalnu propagandu u Bosni i Hercegovini gde nastoji da na svoju stranu pridobije neke begove. Sledeće, 1867. godine, dolazi do sporazuma između bugarskih emigranata i srpske vlade koji predviđa stvaranje zajedničke srpsko-bugarske države u formi konfederacije. Iste godine zaključen je sporazum sa Grčkom kojim su se obe članice obavezale da uđu u rat protiv Turske ukoliko jedna od ugovornih država bude napadnuta. Pregovori se vode i sa Rumunima o konfederaciji (1866).

Balkanski savez počeo se raspadati nakon Mihailove smrti. Iz njega je prva istupila Crna Gora, znajući da tako mala država neće moći nametnuti svoju prevlast u ujedinjenoj srpskoj državi. Knjaz Nikola govorio je da Mihailovom smrću prestaje važnost ugovora iz 1866. godine. Odnosi između dve države postaju loši od 1868. godine. Crnogorski vrhovi izjavili su da neće dopustiti da Hercegovina bez borbe pripadne Srbiji. Iste godine dolazi do prekida diplomatskih odnosa između Grčke i Turske. Namesništvo se u ovom sukobu držalo po strani, pa je Grčka stekla utisak da Balkanski savez neće koristiti njenoj spoljnoj politici. U prethodnoj deceniji poremećeni su odnosi između Srba i Bugara zbog velikobugarske nacionalne politike i makedonskog pitanja. Postojao je i crkveni spor; namesnička vlada protestvovala protiv bugarskog zahteva da se njenoj nezavisnoj državi pripoje eparhije izvan bugarske nacionalne teritorije. Porta je prihvatila bugarske zahteve 1870. godine, ali srpska pravoslavna crkva nije prihvatila ovaj Portin akt. I nakon Mihailove pogibije, odnosi sa Hrvatskom se razvijaju, naročito sa Hrvatskom narodnom strankom, odnosno biskupom Štrosmajerom. Namesništvo je zateklo loše odnose sa Hrvatskom. Razlog je bio taj što je Mihailo 1867. godine prekršio sporazum koga je Garašanin sklopio sa Štrosmajerom tako što je srpski knez avgusta iste godine otpustio Garašanina i potpisao sa Andrašijem sporazum na Ivanki. Namesništvo je najpre htelo da se sporazume sa Austrougarskom, što nije išlo lako zbog otpora Rusa. Odnosi sa Hrvatskom dobri su tokom čitave vladavine Namesništva, ali se Štrosmajer povlači iz politike 1873. godine kada dobri odnosi prestaju.

Bolesnik na Bosforu je u godinama koje su prethodile Balkanskim ratovima proživljavalo tešku krizu. Bilo je jasno da su mu dani odbrojani. Za razliku od Austro-Ugarske, koja je za Srbiju bila prejak protivnik, Turci su se mogli proterati sa Balkana. Ranija iskustva pokazala su da pojedinačno rešenje balkanskog pitanja nije moguće. Nijedna od balkanskih država nije bila dovoljno jaka da sama reši tursko pitanje, već je bio potreban sporazum koji bi istovremeno sprečio velike sile da se umešaju u događaje na poluostrvu. Akcija balkanskog približavanja otpočela je kada je minula opasnost od aneksione krize. Inicijator pokretanja pregovora bila je Srbija. Dva neposredna cilja za srpsku spoljnu politiju bila su: vezati Rusiju za politku balkanskog sporazuma i pridobiti balkanske države, pre svega Bugarsku, na savez. Izbor Rusije za saveznicu bio je prirodan jer se ona protivila spuštanju Habzburške monarhije na Balkan i vodila tradicionalnu antitursku politiku. Rusija se zalagala za savez balkanskih država kako bi paralisala uticaj Nemačke i Austro-Ugarske. Carigradski ambasador dolazio je na pomisao da čak i Turska uđe u takav savez. Bugarska je svojim središnjim položajem na Balkanu bila presudni činilac u oblikovanju nove političke karte. Takođe, bila je i vojnički najsnažnija balkanska država (nazivana „Pruskom Balkana“). Najveća prepreka formiranju Balkanskog saveza bilo je makedonsko pitanje, a sporno je bilo i pitanje Albanije.

Teškoću u srpsko-bugarskim pregovorima činili su ruski sanstefanski planovi. Međutim, usled kolebljivog držanja bugarskog vladara Ferdinanda koji se čas oslanjao na Rusiju, čas na Austro-Ugarsku, poverenje ruske vlade u Bugarsku je umanjeno. Ruski poslanik u Beogradu, Nikola Hartvig, prihvatio je srpsko gledište u rešenju balkanskih pitanja. Prilikom posete kralja Petra, Nikole Pašića i Milovana Milovanovića Petrogradu 1910. godine, ruski ministar Izvoljski po prvi put je priznao da je Sanstefanskim mirovnim sporazumom učinjena nepravda Srbiji. Rusija je tako zvanično napustila sanstefanske težnje. Drugu spoljnopolitičku poteškoću činilo je albansko pitanje. Srbija bi zaposedanjem Albanije dobila izlaz na more. Upravo zato se Austro-Ugarska protivila srpskom zauzeću Albanije, a na njenoj strani bila je i Italija. Oni su zastupali stvaranje nezavisne države koja bi se prostirala do Vardara, obuhvatala Staru Srbiju i deo bitoljskog vilajeta.

Inicijativa za pokretanje pregovora došla je od srpske vlade. Srbija je, posle Rusije, prva priznala nezavisnost Bugarske 1909. godine. Nemiri u Carigradu podstakli su srpsku vladu da u Sofiju pošalje prve predloge o zaključenju saveza. Ferdinand je vagao korist od takvog udruživanja. Na prve ponude nije odgovarao. Sledeće, 1910. godine, Krićanin Elefterios Venizelos došao je na vlast u Grčkoj i pokrenuo aktivniju balkansku politiku. Godine 1911. izbija Italijansko-turski rat za posede u Libiji. Rat je do temelja uzdrmao slabu Tursku, što je podstaklo bugarsku vladu da odgovori na srpske ponude. Oktobra 1911. godine Rizov, bugarski izaslanik, donosi bugarske predloge u Beograd. O makedonskom pitanju postojala su dva moguća rešenja: da se ono rešava odmah, ili po završetku rata. Obe strane težile su da što više zahvate za sebe.

U prvim razgovorima utvrđen je opseg sporne zone (od Šar-planine na zapadu do Rodopa na istoku) koja je trebalo da bude poverena arbitraži ruskog cara. Ferdinand je odobio nacrt, te je predsednik bugarske vlade Ivan Gešov otišao na sastanak sa predsednikom srpske vlade Milovanom Milovanovićem. Zbog straha od Austro-Ugarske, sastanak je održan u strogoj tajnosti, 11. oktobra 1911. godine, u železničkom vagonu od Beograda do Lapova. Postignut je sporazum u pogledu sklapanja vojnog sporazuma, dok se nije zalazilo u makedonsko pitanje. Pregovori su nastavljeni u Sofiji, a potom u Parizu, gde su obe strane načinile ustupke. Nikola Pašić na čelu Radikalne stranke oštro se suprotstavio Milovanovićevom predlogu da se Bugarima ustupi leva obala Vardara. Milovanović je imao podršku u Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“. Oni su proširenje Srbije videli u severnoj Albaniji, u etnički tuđem prostoru, što je i omogućilo sporazum sa Bugarskom. Tako je srpsko-bugarski ugovor potpisan 13. februara 1912. godine i sastojao se iz javnog (odbrambeni ugovor) i tajnog dela (ofanziva protiv Turske). Srbiji je pripala nesporna zona severno i zapadno od Šar-planine, a Bugarima istočno od Rodopa i reke Strume.

Drugi deo balkanskih pregovora čine srpsko-crnogorski i bugarsko-grčki pregovori. Grci su imali problema na Kritu na kome je januara 1912. godine obrazovana revolucionarna vlada. Opasnost od rata sa Turskom sada je bila veća. Italijansko bombardovanje Dardanela (18. april) i zaposedanje Dodekaneza i Rodosa ubrzali su pregovore, te je bugarsko-grčki sporazum sklopljen 29. maja. Pregovori između Srbije i Crne Gore vođeni su na Cetinju, a završeni su u Lucernu (Švajcarska) 27. septembra potpisivanjem saveza.

Balkanski savez predstavljao je jak vojni i politički potencijal. Evropska štampa nazivala ga je sedmom silom. On je sprečavao mešanje velikih sila u bačkanska pitanja. Ispunjena je misao kneza Mihaila koji je na stvaranju saveza radio još šezdesetih godina 19. veka. Rusija i Austro-Ugarska su se dogovorile da neće dopustiti promenu postojećeg teritorijalnog stanja na Balkanu. Uprkos tome, Crna Gora je 9. oktobra objavila rat Turskoj, 17. oktobra Srbija i Bugarska, a 18. Grčka.

Ukupna snaga Balkanskog saveza iznosila je nešto manje od 600.000 ljudi i bila je nadmoćna nad turskom. Dejstva su se odvijala na tri fronta: Bugari su kroz Trakiju krenuli ka Carigradu, Grci prema Makedoniji i Epiru, a Srbi prema Sandžaku, Albaniji i Makedoniji. Vrhovni komandant srpske vojske bio je bivši ministar vojni Radomir Putnik. Srpska vojska podeljena je u tri armije: prvom je komandovao Petar Bojović. Bila je to najbrojnija armija koja se kretala ka Skoplju. Drugu je predvodio Stepa Stepanović i dejstvovala je u pravcu Ćustendila. Treća armija, pod Božom Jankovićem, ratovala je prema Kosovu. Prva srpska armija odnosi pobedu na Kumanovu (23-24. oktobar) nakon čega ulazi u Skoplje. Treća armija oslobodila je Prizren 30. oktobra i Đakovicu 4. novembra. Ibarska vojska ušla je u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Crnogorci su opseli Skadar, Bugari Jedrene, Grci Janjinu i Solun, koga osvajaju 8. novembra. Srpska i grčka vojska spojile su se kod Florine. Balkanske armije su za mesec dana slomile vekovnu tursku prevlast nad Balkanom. Turska je već 4. novembra zatražila posredovanje velikih sila.

Ulazak srpskih trupa u Drač 29. novembra značio je novu fazu u razvoju austrijsko-srpskog sukoba. Albanski velikaši su dan pre toga na sastanku u Valoni odlučili da osnuju novu državu. Austro-Ugarska ih je u tome podržala kako bi suzbila srpske i italijanske težnje na ovom delu Balkana. Zbog toga je počela prikupljati snage na svojoj granici. Zbog albanskog pitanja sastala se konferencija velikih sila. Decembra 1912. godine sastale su se u Londonu dve konferencije: konferencija šest velikih sila i konferencija zaraćenih strana. Već na prvom sastanku konferencije velikih sila (kojom je predsedavao Grej) doneta je odluka o stvaranju nezavisne Albanije. Srbija je dobila pravo posrednog pristupa moru izgradnjom pruge do Drača preko albanske teritorije. Na konferenciji je potpisano primirje (nije ga potpisala jedino Grčka koja je zahtevala predaju Janjine). Usled novog prevrata u Carigradu (januar 1913.) nastavljen je rat 3. februara. Glavni spoljnopolitički problem bilo je Skadarsko pitanje. Ovaj grad opsele su udružene srpsko-crnogorske vojske. Austro-Ugarska ga je po svaku cenu htela zadržati za Albaniju, nudeći Srbiji Đakovicu. Zbog toga je izvršila pomorsku blokadu Skadra. Srbija povlači svoju vojsku pod pritiskom Rusije, ali Nikola nastavlja opsadu i osvaja grad 24. aprila. Ipak, pod jakim pritiskom sila, početkom maja morao je predati Skadar Albaniji.

Grci zauzimaju Janjinu, a Bugari Jedrene (uz pomoć srpskih trupa). Turska moli za pregovore. Oni su okončani Londonskim sporazumom od 30. maja 1913. godine. Turska je njime izgubila celokupnu balkansku teritoriju. Ostao joj je Carigrad i teritorija do linije Enos-Midija. Krit se ujedinio sa Grčkom, a sudbina Albanije i Egejskih ostrva ostavljena je na rešenje silama. Srbija je ispunila jedan od dva ratna cilja, prodor u vardarsku Makedoniju, dok je prodor u Albaniju propao. Uspostavljena je, međutim, granica sa Crnom Gorom. Srpska vlada je februara 1913. godine nagovestila bugarskoj vladi da je potrebno izmeniti neke klauzule sporazuma jer Bugarska nije ispunila svoju obavezu da Srbiji pritekne u pomoć sa 200.000 vojnika, a Srbi su pomogli bugarsku opsadu Jedrena mada za to nisu bili dužni. Kako više nije bilo turske opasnosti, balkanske vlade okreću se jedna protiv druge.

Tri balkanske države (Srbija, Grčka, Rumunija) okreću se protiv Bugarske. Rumunska vlada izjavila je da neće sedeti skrštenih ruku u slučaju međusavezničkog rata. Sukobi Grčke i Bugarske odvijali su se još tokom Prvog balkanskog rata (okršaji kod Kavale i Nigrite). Dve države sporile su se oko Soluna koji je nakon rata pripao Bugarskoj. Srbija i Grčka su 1. juna zaključile sporazum o savezništvu. Intervencija Rusije da stiša sukobe nije uspela. Sazonov je pozvao svu četvoricu ministra na sastanak u Solunu. Gešov je, međutim, smenjen sa mesta predsednika vlade, te je dogovor propao. U takvoj situaciji je u Beograd stigla vest da su bugarske trupe izvršile prepad na srpske položaje na Bregalnici (29-30. jun). U bici na Bregalnici Bugari su pretrpeli težak poraz, nakon čega u rat ulaze Crna Gora, Rumunija i Turska. Turci zauzimaju deo Trakije do Jedrena. Rumuni osvajaju Dobrudžu, a Grci nanose poraz Bugarima kod Kukuša. Bugarska vlada morala je položiti oružje i zatražiti primirje (20. jul). Pregovori o miru vođeni su u Bukureštu. Po želji Rusije, Strumica je ustupljena Bugarskoj. Bukureški mir potpisan je 10. avgusta. Srbija je dobila Vardarsku Makedoniju, a Grčka Egejsku Makedoniju, Rumunija Dobrudžu, a Turska Jedrene. Bugarskoj je ostavljena Pirinska Makedonija. Srbija i Grčka su iz Drugog balkanskog rata izašle sa velikim dobicima, dok je Bugarska izgubila gotovo sve što je dobila u prethodnom ratu. Srbija je tokom dva balkanska rata uvećala svoju teritoriju za 32.000 km² i milion i po stanovnika. Grčka je gotovo udvostručila svoje stanovništvo.

NA SVA PITANJA VEZANA ZA PREDMET KOJI PRODAJEM ODGOVARAM.
MOLIM CENJENE KUPCE DA ISPOSTUJU PRAVILNIK(ROKOVE) LIMUNDO-KUPINDO TIMA.

ne dajem nikakve popuste.
izlozene cene su KONACNE.

NE RAZNOSIM PRODATU ROBU - OVO VAZI I ZA BEOGRAD.
kupci koji `zapinju` da licno preuzmu predmet mogu to
da obave na mojoj adresi (ispred zgrade)
naravno, uz prethodni dogovor oko vremena

placanje na tekuci racun u POSTI - POSTANSKA STEDIONICA,ili POSTNETOM
INO KUPCI -- paypal (+5%) (pitati za postarinu)

INTERNATIONAL BUYERS WELCOME
IF YOU HAVE ANY QUESTION REGARDING CONDITION,SHIPPING AND PRICING PLEASE EMAIL US BEFORE YOU BID. THANK YOU !

NOVAC U PISMU - NE PRIMAM.

slanje POSTEXPRESOM (ili VREDNOSNO PISMO)
ako stoji `besplatna dostava`(pored broja pregleda) onda VAZI SAMO ZA SRBIJU
POUZECEM -- N E S A L J E M
komunikacija iskljucivo preko limundo-kupindo poruka

slike se najbolje vide kada se klikne na `Slika u punoj veličini`

Predmet: 55097851
Balkanski savez (ili Balkanska liga), osnovan 1912. godine, predstavljao je grupu država udruženih u saveznike, uoči Balkanskih ratova. Članice Balkanskog saveza bile su Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka. Idejni tvorac Balkanskog saveza bio je srpski predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Milovan Milovanović.[1] Osnivanje Balkanskog saveza bilo je od posebnog značaja za Srbiju, kojoj je pretila opasnost od severnog suseda — Austrougarske monarhije.

Ciljevi saveza u Prvom balkanskom ratu, bili su oslobađanje preostalih delova Balkana od osmanske vlasti i suzbijanje interesa Austrougarske i Nemačke za ekspanziju prema istoku. U Drugom balkanskom ratu, saveznici su se udružili protiv Bugarske, koja je prva i bez objave rata napala Srbiju kod Bregalnice.

Glavni pomagač Mihailove nacionalističke spoljne politike bio je Ilija Garašanin. On je 1862. godine osnovao „Srpski odbor“ za nacionalnu propagandu. Organizovanje balkanskih hrišćana jedan je od koraka koji je trebalo obaviti pre rata. Vlada je održavala veze sa bugarskim revolucionarem Rakovskim. U unutrašnjosti zemlje formiran je dobrovoljački korpus od 3000 boraca južnoslovenskih zemalja. Od 1862. godine radi se na propagandi i u Makedoniji gde srpska vlada pomaže crkve i škole. Godina 1866. najvažnija je u Mihailovoj aktivnosti na stvaranju Balkanskog saveza. On pregovara sa albanskim prvacima. Značajno je sklapanje saveza sa Crnom Gorom čime su izglađeni loši odnosi koji traju od početka Mihailove vladavine. Nikola Petrović je bio spreman da se odrekne prestola ako knez Mihailo povede rat za oslobođenje i ujedinjenje srpstva. Obe kneževine su se 1866. godine obavezale na pripremanje rata protiv Turaka. Iste godine dolazi do zbližavanja srpske vlade sa hrvatskim političarem Štrosmajerom. Hrvatski političari prihvatili su mogućnost da se Bosna i Hercegovina pripoji Srbiji. Srpska vlada preko pravoslavnih kaluđera vodi nacionalnu propagandu u Bosni i Hercegovini gde nastoji da na svoju stranu pridobije neke begove. Sledeće, 1867. godine, dolazi do sporazuma između bugarskih emigranata i srpske vlade koji predviđa stvaranje zajedničke srpsko-bugarske države u formi konfederacije. Iste godine zaključen je sporazum sa Grčkom kojim su se obe članice obavezale da uđu u rat protiv Turske ukoliko jedna od ugovornih država bude napadnuta. Pregovori se vode i sa Rumunima o konfederaciji (1866).

Balkanski savez počeo se raspadati nakon Mihailove smrti. Iz njega je prva istupila Crna Gora, znajući da tako mala država neće moći nametnuti svoju prevlast u ujedinjenoj srpskoj državi. Knjaz Nikola govorio je da Mihailovom smrću prestaje važnost ugovora iz 1866. godine. Odnosi između dve države postaju loši od 1868. godine. Crnogorski vrhovi izjavili su da neće dopustiti da Hercegovina bez borbe pripadne Srbiji. Iste godine dolazi do prekida diplomatskih odnosa između Grčke i Turske. Namesništvo se u ovom sukobu držalo po strani, pa je Grčka stekla utisak da Balkanski savez neće koristiti njenoj spoljnoj politici. U prethodnoj deceniji poremećeni su odnosi između Srba i Bugara zbog velikobugarske nacionalne politike i makedonskog pitanja. Postojao je i crkveni spor; namesnička vlada protestvovala protiv bugarskog zahteva da se njenoj nezavisnoj državi pripoje eparhije izvan bugarske nacionalne teritorije. Porta je prihvatila bugarske zahteve 1870. godine, ali srpska pravoslavna crkva nije prihvatila ovaj Portin akt. I nakon Mihailove pogibije, odnosi sa Hrvatskom se razvijaju, naročito sa Hrvatskom narodnom strankom, odnosno biskupom Štrosmajerom. Namesništvo je zateklo loše odnose sa Hrvatskom. Razlog je bio taj što je Mihailo 1867. godine prekršio sporazum koga je Garašanin sklopio sa Štrosmajerom tako što je srpski knez avgusta iste godine otpustio Garašanina i potpisao sa Andrašijem sporazum na Ivanki. Namesništvo je najpre htelo da se sporazume sa Austrougarskom, što nije išlo lako zbog otpora Rusa. Odnosi sa Hrvatskom dobri su tokom čitave vladavine Namesništva, ali se Štrosmajer povlači iz politike 1873. godine kada dobri odnosi prestaju.

Bolesnik na Bosforu je u godinama koje su prethodile Balkanskim ratovima proživljavalo tešku krizu. Bilo je jasno da su mu dani odbrojani. Za razliku od Austro-Ugarske, koja je za Srbiju bila prejak protivnik, Turci su se mogli proterati sa Balkana. Ranija iskustva pokazala su da pojedinačno rešenje balkanskog pitanja nije moguće. Nijedna od balkanskih država nije bila dovoljno jaka da sama reši tursko pitanje, već je bio potreban sporazum koji bi istovremeno sprečio velike sile da se umešaju u događaje na poluostrvu. Akcija balkanskog približavanja otpočela je kada je minula opasnost od aneksione krize. Inicijator pokretanja pregovora bila je Srbija. Dva neposredna cilja za srpsku spoljnu politiju bila su: vezati Rusiju za politku balkanskog sporazuma i pridobiti balkanske države, pre svega Bugarsku, na savez. Izbor Rusije za saveznicu bio je prirodan jer se ona protivila spuštanju Habzburške monarhije na Balkan i vodila tradicionalnu antitursku politiku. Rusija se zalagala za savez balkanskih država kako bi paralisala uticaj Nemačke i Austro-Ugarske. Carigradski ambasador dolazio je na pomisao da čak i Turska uđe u takav savez. Bugarska je svojim središnjim položajem na Balkanu bila presudni činilac u oblikovanju nove političke karte. Takođe, bila je i vojnički najsnažnija balkanska država (nazivana „Pruskom Balkana“). Najveća prepreka formiranju Balkanskog saveza bilo je makedonsko pitanje, a sporno je bilo i pitanje Albanije.

Teškoću u srpsko-bugarskim pregovorima činili su ruski sanstefanski planovi. Međutim, usled kolebljivog držanja bugarskog vladara Ferdinanda koji se čas oslanjao na Rusiju, čas na Austro-Ugarsku, poverenje ruske vlade u Bugarsku je umanjeno. Ruski poslanik u Beogradu, Nikola Hartvig, prihvatio je srpsko gledište u rešenju balkanskih pitanja. Prilikom posete kralja Petra, Nikole Pašića i Milovana Milovanovića Petrogradu 1910. godine, ruski ministar Izvoljski po prvi put je priznao da je Sanstefanskim mirovnim sporazumom učinjena nepravda Srbiji. Rusija je tako zvanično napustila sanstefanske težnje. Drugu spoljnopolitičku poteškoću činilo je albansko pitanje. Srbija bi zaposedanjem Albanije dobila izlaz na more. Upravo zato se Austro-Ugarska protivila srpskom zauzeću Albanije, a na njenoj strani bila je i Italija. Oni su zastupali stvaranje nezavisne države koja bi se prostirala do Vardara, obuhvatala Staru Srbiju i deo bitoljskog vilajeta.

Inicijativa za pokretanje pregovora došla je od srpske vlade. Srbija je, posle Rusije, prva priznala nezavisnost Bugarske 1909. godine. Nemiri u Carigradu podstakli su srpsku vladu da u Sofiju pošalje prve predloge o zaključenju saveza. Ferdinand je vagao korist od takvog udruživanja. Na prve ponude nije odgovarao. Sledeće, 1910. godine, Krićanin Elefterios Venizelos došao je na vlast u Grčkoj i pokrenuo aktivniju balkansku politiku. Godine 1911. izbija Italijansko-turski rat za posede u Libiji. Rat je do temelja uzdrmao slabu Tursku, što je podstaklo bugarsku vladu da odgovori na srpske ponude. Oktobra 1911. godine Rizov, bugarski izaslanik, donosi bugarske predloge u Beograd. O makedonskom pitanju postojala su dva moguća rešenja: da se ono rešava odmah, ili po završetku rata. Obe strane težile su da što više zahvate za sebe.

U prvim razgovorima utvrđen je opseg sporne zone (od Šar-planine na zapadu do Rodopa na istoku) koja je trebalo da bude poverena arbitraži ruskog cara. Ferdinand je odobio nacrt, te je predsednik bugarske vlade Ivan Gešov otišao na sastanak sa predsednikom srpske vlade Milovanom Milovanovićem. Zbog straha od Austro-Ugarske, sastanak je održan u strogoj tajnosti, 11. oktobra 1911. godine, u železničkom vagonu od Beograda do Lapova. Postignut je sporazum u pogledu sklapanja vojnog sporazuma, dok se nije zalazilo u makedonsko pitanje. Pregovori su nastavljeni u Sofiji, a potom u Parizu, gde su obe strane načinile ustupke. Nikola Pašić na čelu Radikalne stranke oštro se suprotstavio Milovanovićevom predlogu da se Bugarima ustupi leva obala Vardara. Milovanović je imao podršku u Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“. Oni su proširenje Srbije videli u severnoj Albaniji, u etnički tuđem prostoru, što je i omogućilo sporazum sa Bugarskom. Tako je srpsko-bugarski ugovor potpisan 13. februara 1912. godine i sastojao se iz javnog (odbrambeni ugovor) i tajnog dela (ofanziva protiv Turske). Srbiji je pripala nesporna zona severno i zapadno od Šar-planine, a Bugarima istočno od Rodopa i reke Strume.

Drugi deo balkanskih pregovora čine srpsko-crnogorski i bugarsko-grčki pregovori. Grci su imali problema na Kritu na kome je januara 1912. godine obrazovana revolucionarna vlada. Opasnost od rata sa Turskom sada je bila veća. Italijansko bombardovanje Dardanela (18. april) i zaposedanje Dodekaneza i Rodosa ubrzali su pregovore, te je bugarsko-grčki sporazum sklopljen 29. maja. Pregovori između Srbije i Crne Gore vođeni su na Cetinju, a završeni su u Lucernu (Švajcarska) 27. septembra potpisivanjem saveza.

Balkanski savez predstavljao je jak vojni i politički potencijal. Evropska štampa nazivala ga je sedmom silom. On je sprečavao mešanje velikih sila u bačkanska pitanja. Ispunjena je misao kneza Mihaila koji je na stvaranju saveza radio još šezdesetih godina 19. veka. Rusija i Austro-Ugarska su se dogovorile da neće dopustiti promenu postojećeg teritorijalnog stanja na Balkanu. Uprkos tome, Crna Gora je 9. oktobra objavila rat Turskoj, 17. oktobra Srbija i Bugarska, a 18. Grčka.

Ukupna snaga Balkanskog saveza iznosila je nešto manje od 600.000 ljudi i bila je nadmoćna nad turskom. Dejstva su se odvijala na tri fronta: Bugari su kroz Trakiju krenuli ka Carigradu, Grci prema Makedoniji i Epiru, a Srbi prema Sandžaku, Albaniji i Makedoniji. Vrhovni komandant srpske vojske bio je bivši ministar vojni Radomir Putnik. Srpska vojska podeljena je u tri armije: prvom je komandovao Petar Bojović. Bila je to najbrojnija armija koja se kretala ka Skoplju. Drugu je predvodio Stepa Stepanović i dejstvovala je u pravcu Ćustendila. Treća armija, pod Božom Jankovićem, ratovala je prema Kosovu. Prva srpska armija odnosi pobedu na Kumanovu (23-24. oktobar) nakon čega ulazi u Skoplje. Treća armija oslobodila je Prizren 30. oktobra i Đakovicu 4. novembra. Ibarska vojska ušla je u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Crnogorci su opseli Skadar, Bugari Jedrene, Grci Janjinu i Solun, koga osvajaju 8. novembra. Srpska i grčka vojska spojile su se kod Florine. Balkanske armije su za mesec dana slomile vekovnu tursku prevlast nad Balkanom. Turska je već 4. novembra zatražila posredovanje velikih sila.

Ulazak srpskih trupa u Drač 29. novembra značio je novu fazu u razvoju austrijsko-srpskog sukoba. Albanski velikaši su dan pre toga na sastanku u Valoni odlučili da osnuju novu državu. Austro-Ugarska ih je u tome podržala kako bi suzbila srpske i italijanske težnje na ovom delu Balkana. Zbog toga je počela prikupljati snage na svojoj granici. Zbog albanskog pitanja sastala se konferencija velikih sila. Decembra 1912. godine sastale su se u Londonu dve konferencije: konferencija šest velikih sila i konferencija zaraćenih strana. Već na prvom sastanku konferencije velikih sila (kojom je predsedavao Grej) doneta je odluka o stvaranju nezavisne Albanije. Srbija je dobila pravo posrednog pristupa moru izgradnjom pruge do Drača preko albanske teritorije. Na konferenciji je potpisano primirje (nije ga potpisala jedino Grčka koja je zahtevala predaju Janjine). Usled novog prevrata u Carigradu (januar 1913.) nastavljen je rat 3. februara. Glavni spoljnopolitički problem bilo je Skadarsko pitanje. Ovaj grad opsele su udružene srpsko-crnogorske vojske. Austro-Ugarska ga je po svaku cenu htela zadržati za Albaniju, nudeći Srbiji Đakovicu. Zbog toga je izvršila pomorsku blokadu Skadra. Srbija povlači svoju vojsku pod pritiskom Rusije, ali Nikola nastavlja opsadu i osvaja grad 24. aprila. Ipak, pod jakim pritiskom sila, početkom maja morao je predati Skadar Albaniji.

Grci zauzimaju Janjinu, a Bugari Jedrene (uz pomoć srpskih trupa). Turska moli za pregovore. Oni su okončani Londonskim sporazumom od 30. maja 1913. godine. Turska je njime izgubila celokupnu balkansku teritoriju. Ostao joj je Carigrad i teritorija do linije Enos-Midija. Krit se ujedinio sa Grčkom, a sudbina Albanije i Egejskih ostrva ostavljena je na rešenje silama. Srbija je ispunila jedan od dva ratna cilja, prodor u vardarsku Makedoniju, dok je prodor u Albaniju propao. Uspostavljena je, međutim, granica sa Crnom Gorom. Srpska vlada je februara 1913. godine nagovestila bugarskoj vladi da je potrebno izmeniti neke klauzule sporazuma jer Bugarska nije ispunila svoju obavezu da Srbiji pritekne u pomoć sa 200.000 vojnika, a Srbi su pomogli bugarsku opsadu Jedrena mada za to nisu bili dužni. Kako više nije bilo turske opasnosti, balkanske vlade okreću se jedna protiv druge.

Tri balkanske države (Srbija, Grčka, Rumunija) okreću se protiv Bugarske. Rumunska vlada izjavila je da neće sedeti skrštenih ruku u slučaju međusavezničkog rata. Sukobi Grčke i Bugarske odvijali su se još tokom Prvog balkanskog rata (okršaji kod Kavale i Nigrite). Dve države sporile su se oko Soluna koji je nakon rata pripao Bugarskoj. Srbija i Grčka su 1. juna zaključile sporazum o savezništvu. Intervencija Rusije da stiša sukobe nije uspela. Sazonov je pozvao svu četvoricu ministra na sastanak u Solunu. Gešov je, međutim, smenjen sa mesta predsednika vlade, te je dogovor propao. U takvoj situaciji je u Beograd stigla vest da su bugarske trupe izvršile prepad na srpske položaje na Bregalnici (29-30. jun). U bici na Bregalnici Bugari su pretrpeli težak poraz, nakon čega u rat ulaze Crna Gora, Rumunija i Turska. Turci zauzimaju deo Trakije do Jedrena. Rumuni osvajaju Dobrudžu, a Grci nanose poraz Bugarima kod Kukuša. Bugarska vlada morala je položiti oružje i zatražiti primirje (20. jul). Pregovori o miru vođeni su u Bukureštu. Po želji Rusije, Strumica je ustupljena Bugarskoj. Bukureški mir potpisan je 10. avgusta. Srbija je dobila Vardarsku Makedoniju, a Grčka Egejsku Makedoniju, Rumunija Dobrudžu, a Turska Jedrene. Bugarskoj je ostavljena Pirinska Makedonija. Srbija i Grčka su iz Drugog balkanskog rata izašle sa velikim dobicima, dok je Bugarska izgubila gotovo sve što je dobila u prethodnom ratu. Srbija je tokom dva balkanska rata uvećala svoju teritoriju za 32.000 km² i milion i po stanovnika. Grčka je gotovo udvostručila svoje stanovništvo.
55097851 BALKANSKI SAVEZ - PASIC grcka bugarska c.gora

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.