ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1983
Oblast: Borilačke veštine
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

KUNG - FU WU - SHU

Slavko Truntić Trunta Dr Branko Kuleš
Zagreb 1983
193 str ilustracija

Kung-fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto) označava kineske borilačke veštine. Kung-fu na kineskom jeziku znači „vreme odmora”[1].

U stvari, kung-fu je na zapadu pogrešno preuzet pojam za kineske borilačke veštine. U Kini kung-fu odnosno gong fu nije pojam specijalno za borilačke veštine, nego za svaku veštinu dobijenu uz veliki i odlučni napor. Tradicionalni kineski naziv za borilačke veštine jeste vušu (kin. borbena ili borilačka veština). Kung-fu zapravo predstavlja svaku moguću tehniku koja se može iskoristiti u borbi, pa je zato pravilnije reći da se pod kung-fuom podrazumevaju borilačke tehnike uopšteno.

U šezdesetim i sedamdesetim godinama 20. veka pojam kung-fu se populizovao od Brus Lija i hongkongskih kung-fu-filmova (eastern), te se danas međuvremenom koristi i u samoj Kini za razlikovanje borilačke veštine od borilačkog sporta.


Kung-fu se sastavlja od slova gong 功 koje označava dostignuće ili tekovinu, i fu 夫 koje stoji za čoveka. Od ovih slova sastavljeni pojam ima u kineskoj filozofiji jednu duboku interpretaciju.

Kung-fu je čovekova namera, da se kroz stalni trud usavršava. Bilo šta da radimo, kroz naša dela se uvek pokazuje naše unutrašnje stanje. Ako usavršavamo naša dela, usavršavamo i same sebe.
- Taiša Abelar
U tom smislu kung-fu jeste rad na sebi, na svojoj ličnosti, tj. kroz konzekventnu odanost jednoj veštini. Ovde je pojam srodan sa do (put) u japanskim tradicionalnim veštinama. Pored doslovnog značaja koji ima pojam, do izražaja dolazi i filozofija tao i njegova spiritualna dimenzija i uticaj.


Vušu (kin. 武术/武術, borbena/borilačka veština) označava kineske borilačke veštine. Drugi nazivi su guošu (kin. 国术/國術, nacionalna veština) i kvanfa ili kuen fat (kin. 拳法, metoda/veština pesnice). Na zapadu se za kineske borilačke veštine kaže često kung fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto), što je u početku bilo pogrešno izvedeno od kvanfa i šaolinskog kung fua (veštine odnosno napori šaolina).

U Kini postoje borilačke veštine od kojih su neke njihove tradicije vekove stare. Danas su poznate par stotinu tradicionalnih i modernih borilačkih veština.

Za poreklo većina stilova smatraju se borilačke veštine budističkih monaha manastira šaolina (šaolinski kung fu ili šaolin-kvanfa) ili one taoističkih monaha iz Vudang-planina. One nisu služile jedino za samoodbranu ili upotrebu u borbi, nego isto za meditaciju, fiskulturu i zdravstvenu nauku. Van monaških, kasnije i vojnih, nastao je s vremenom i aspekt pozorišnih igara, koji se naročito danas pimenjuje. Mnogi stilovi sadržavaju tehnike sa oružjem i bez oružja, gde do upotrebe dolaze različita oružja.

Unutrašnji i spoljašnji stilovi
Kineske borilačke veštine klasifikuju se često u dve grupe, na spoljašnje ili tvrde (kin. 外家拳, vai jia) i na unutrašnje ili meke stilove (kin. 內家拳, nei jia). U spoljašnjim ili tvrdim stilovima naglasuje se okretnost, snaga i brzina, u untrašnjim ili mekim stilovima protivnik se treba pobediti kroz mekost, znači time što se napadaču ne nudi direktan otpor, a posebno se naglasuje unutrašnja snaga, takozvani či. Spoljašnji stilovi povezuju se sa borilačkim veštinama šaolina, unutrašnji stilovi sa taoističkim monasima iz Vudanga. Poznati primeri spoljašnjih stilova su džet kun do Brus Lia ili ving čun, tai či čuan je danas možda najpoznatiji unutrašnji stil.

Međutim, u sinologiji ova podela se smatra neadekvatnom, jer oboje grupe koriste spoljašnje i unutrašnje tehnike. Spoljašnji stilovi ističu više telesnu dinamičnost, unutrašnji stilovi vežbaju se meditativno i time lagano i polako. Podelu na spoljašnje i unutrašnje stilove predestiniraju pre svega privrženi tai či čuanu na zapadu, koji time žele da se ograniče onih škola i stilova u koje meditativni aspekt nema veliku važnost. Treba ali naglasiti da je meditativni aspekt u mnogim izvornim spoljašnjim stilovima imao važnu ulogu, najpre u šaolinu, dok drugi spoljašnji stilovi kao npr. ving čun ni u južnokineskom originalu tome nisu posvetili posebnu ili preveliku pažnju.

Severni i južni stilovi
Druga mogućnost klasifikacije kineskih borilačkih veština oslanja na geografske razlike, tj. na severne i južne stilove. Ova se klasifikacija koristi posebno u Kini. Kao srednji i neka vrsta veza između ovih ponekad se navodi šaolinski stil, ali generalno važi podela na severne i južne stilove. Karakteristike su:

severni: široki, prostrani pokreti, brza trčanja, skokovi i visoki udarci nogama (neupućeni čovek bi neke od ovih stilova smatrao za tekvondo)
južni: kratki, eksplozivni pokreti, viši stavovi, malo trčanja i skokovi (klasičan primer ving čun)
Severni stilovi daju veću ulogu tehnikama s nogu, dok južni stilovi predestiniraju tehnike s rukama. Razlog za ove razlike bio je što su severni Kinezi višnji od južnih, takođe imaju i više slobodnih prostora. Drugi razlog je što je na severu bilo više borba sa konjicom nego na jugu, pa i odatle više upotreba udaraca s nogu.

Oružje
Oružja koja se koriste u vušu su:

kineski mač, 劍 jian
kineska sablja, 刀 dao
tri štapa spojena (slično nunčakama, ove sa dva štapa), san ji gun
dugi štap, 棍 gun
kratki štap, 棍 duon gun
lepeza, 棍 šan
helebarda, 戟 pu dao ili da dao
koplje, 槍 kvijang
lanac, jiu ji bien
Retka oružja su:

oštrica strele na konopcu, šen bijao
mačevi budak, šuan gao
bič, bien
meteorski čekić, liu ksing kvi
Istorija
Rana perioda
Svaki narod i svaka kultura razvile su svoje specifične borilačke veštine. U Kini one se javljaju vrlo rano, no najraniji pismeni izveštaj ima se u generala Sun Cua u njegovoj knjizi „Umeće ratovanja“. Sun Cu nije se bavio filozofijom borilačkih veština, nego posmatrao je njihovu praktičnu korist, sa ciljem jedne što više efektivnije borbene veštine za vojnike, kojima je ona bila često jedina oprema u ratovanju. Prvi vušu u današnjem smislu nastaje za vreme čin-dinastije (221-207 p. n. e.), od taoističkih monaha. Vežbe su prvobitno služile za održavanje takozvane „ravnoteže sa nebom“ i za „borbu protiv demona“.

Uticaj Budizma
Sa vremenom nastaje u razvijanju vušua sve više promena k jednoj spiritualnoj strani. Dok je u početku taoistička filozofija bila najjača snaga u duhovnosti vušua, sa dolaskom Budizma budistički uticaj postaje jači. Za vreme tang-dinastije (618-907) obadva pravca su dospeli jednaki uticaj i držali međusobnu ravnotežu. Veoma važna tačka u istoriji vušua bio je dolazak Bodidarme u Kinu. Bodidarma, jedan budistički monah iz Indije, došao je oko 527. u dan danas poznati manastir Šaolin. Ovaj budistički manastir građen je 495. za vreme cara Tobe iz vej-dinastije (386-534). Bodidarma je u Šaolinu osnovao svoju školu čan-budizma, danas poznatiji pod japanskim nazivom zen budizam. Bodidarma međutim nije se koncentrisao jedino na spiritualnu nauku, nego je osnovao isto tehnike za vežbanje tela, koje će kasnije da se razviju u borilačke veštine šaolinskih monaha. Šaolinski monasi prvi put su se pročuli kao telohranitelji cara Li Šimina (598-649). Učenje šaolinskih borilačkih veština baziralo je na pet principije:

postepeno dizanje opterećenosti, ne dopustiti brze promene i povrede
ceo život intenzivno, istrajno i bez prekida vežbati
uzdržavanje u jelu i nikakvo meso, izbegavanje alkohola i razvrata
u svim okolnostima čuvati mir i smirenje, sećati se jedinstva smrti i života
držati se strogog rituala i slediti utvrđene tradicije
Tehnike su se sve više razvijale i njihova efektivnost poboljšale. Razvijanje borilačkih veština šaolina imale su vrhunac za vreme tang-dinastije. U to vreme pak, kad je cvetala kineska kultura, nastale su veći broj škola borilačkih veština i medicine. U ove škole svako je imao pristup, te nisu bile samo privatne nego su imali i državnu podršku, i organizovane su kao vojničke škole.

Pri kraju tang-dinastije slede teška vremena za Budizam u Kini. Oko 851. i 852. nastale su bune seljaka i vojnika. To su bile preteče velike seljačke bune od 874. do 901. U borbi protiv tih buna kineska vlada je krenula i protiv budističkog monaštva, smatrajući ga za jednog od izvora pobuna. U narednim godinama uništeni su oko 4500 znamenitih manastira i oko 40000 hramova. Ni Šaolin sa svojim filijalama nije izbegao tu sudbinu. Monasi su proterani iz svojih manastira i rasejali su se po celoj zemlji. Izvan manastirskih zidova borilačka veština šaolina otvorila se širokim narodnim masama.

Vušu u Narodnoj Republici Kini
U pedesetim godinama 20. veka državne vlasti Narodne Republike Kine osnovale su sportski savez u kojem je trebalo da mnogi majstori vušua učestvuju, sa ciljem stvaranja jednog kanona u standardizaciji i kategoriji borilačkih veština. Nastao je „moderni vušu“, koji su državne vlasti priznale za zvanično 1959. godine. Istovremenom ukinuta je podela tradicionalnih borilačkih veština na stilove i sisteme. Posebno za vreme kineske kulturne revolucije (1966-1976) suzbijane su tradicionlne borilačke veštine, dok su njihovi majstori i učenici progonjeni. Jedino treniranje i predavanje standardizovanih forma „modernog vušua“ pod kontroli državnog vušu saveza bilo je poželjno. Posledica je bila da je veliki broj majstora tradicionalnih borilačkih veština napustilo Kinu, mnogi u Tajvan, Hongkong, ali i u druge zemlje, čemu se tradicionalni vušu počeo širiti celim svetom. Sa krajem kulturne revolucije stanje za tradicionalne borilačke veštine u Kini se ublažilo, danas se od državnih vlasti i unapređuju.
Lepo stanje
L. 3. N.S.O.