Godina izdanja: 1972
ISBN: 389
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Emil Dirkem / Émile Durkheim
Naslov originala: De la division du travail social
Izdavač: Prosveta, Beograd
Godina: 1972
Obim: 395 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografijama.

„O podeli društvenog rada“ (De la division du travail social) je kapitalno delo francuskog sociologa Emila Dirkema, objavljeno 1893. godine. Ova knjiga predstavlja njegovu doktorsku disertaciju i jedan je od temeljnih tekstova moderne sociologije, u kojem Dirkem istražuje kako se društveni poredak i solidarnost održavaju u modernom, industrijskom društvu.

Dirkem u knjizi analizira prelazak sa tradicionalnih na moderna društva kroz promenu prirode društvene solidarnosti (veza koje povezuju pojedince u zajednicu):
1. Mehanička solidarnost (Tradicionalna društva)
2. Organska solidarnost (Moderna industrijska društva)

Iako je podela rada prirodan i progresivan proces koji stvara novu vrstu solidarnosti, Dirkem primećuje da brze promene u modernom društvu mogu izazvati patološke oblike. Najvažniji među njima je anomija – stanje bezzakonja, odsustva normi ili moralne dezorijentacije, gde društvo ne uspeva da pruži jasne smernice i pravila pojedincima, što vodi ka društvenoj krizi.

Knjiga je postavila osnove za funkcionalizam u sociologiji i dokazala da se društvene pojave (poput podele rada ili zakona) ne mogu objasniti čistom psihologijom pojedinca, već se moraju posmatrati kao posebne društvene činjenice.



Emil Dirkem (Émile Durkheim, 1858–1917) se, uz Karla Marksa i Maksa Vebera, smatra jednim od trojice glavnih utemeljitelja moderne sociologije i društvenih nauka. Dok su drugi teoretičari o društvu pisali više filozofski, Dirkem je bio ključna figura koja je izborila da sociologija postane priznata akademska disciplina sa sopstvenim naučnim metodom.

Rođen je u Epinalu u Francuskoj, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici. Njegov otac, deda i pradeda bili su rabini, pa se i od mladih nogu očekivalo da će Emil nastaviti tu tradiciju. Zbog toga je rano počeo da uči hebrejski jezik i Talmud. Međutim, tokom školovanja se potpuno okrenuo sekularnom životu, nauci i modernoj filozofiji, te je postao agnostik. Uprkos tome, religija je ostala jedan od glavnih predmeta njegovog naučnog interesovanja do kraja života.

Dirkem je bio izuzetno disciplinovan i briljantan student. Uspeo je da upiše prestižnu Višu normalnu školu (École Normale Supérieure) u Parizu, a kasnije je postao prvi profesor sociologije u Francuskoj (najpre na Univerzitetu u Bordou, a potom na čuvenoj Sorboni).Godine 1898. osnovao je Sociološki godišnjak (L`Année Sociologique), prvi stručni časopis za društvene nauke u Francuskoj, oko kojeg je okupio školu mladih mislilaca. Njegov uticaj na Sorboni bio je toliko ogroman da su ga kritičari ponekad polušaljivo nazivali „sekularnim papom“.

Dirkemov osnovni cilj bio je da dokaže da društvo funkcioniše po sopstvenim zakonitostima koje se razlikuju od biologije ili psihologije pojedinca. Formulisao je koncept društvenih činjenica – to su načini delovanja, mišljenja i osećanja koji postoje van pojedinca, a koji imaju moć prinude nad njim (npr. jezik, zakoni, moral, valuta).

Njegova najpoznatija dela (pored knjige O podeli društvenog rada) su:
- Pravila sociološke metode (1895): Knjiga u kojoj postavlja metodološke temelje sociologije kao empirijske nauke.
- Samoubistvo (1897): Revolucionarna studija u kojoj je uzeo naizgled najintimniji, lični čin (samoubistvo) i pomoću statistike dokazao da su stope samoubistva zapravo društveno uslovljene – zavise od stepena integracije i regulacije pojedinca u društvu.
- Elementarne forme religijskog života (1912): Njegovo poslednje veliko delo u kojem tvrdi da je religija proizvod društva i da ljudi, obožavajući boga ili toteme, zapravo nesvesno obožavaju samo društvo i društvenu koheziju.

Dirkemov život i rad prekinuo je Prvi svetski rat. Kao vatreni francuski patriota, bio je duboko pogođen ratnim razaranjima. Najveći udarac doživeo je kada mu je sin Andre poginuo na ratištu na Balkanu (u Bugarskoj) krajem 1915. godine. Pored gubitka sina, u ratu je poginulo i mnogo mladih, talentovanih saradnika koje je godinama okupljao oko svog časopisa. Slomljen tugom i narušenog zdravlja, Dirkem je doživeo moždani udar i preminuo u Parizu u novembru 1917. godine, u svojoj 59. godini.

Danas se Dirkem slavi kao otac funkcionalizma – teorijskog pravca koji društvo posmatra kao složen sistem čiji delovi rade zajedno kako bi promovisali solidarnost i stabilnost.