ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1986
Jezik: Hrvatski
Autor: Strani

Školska knjiga, 1986 608 strana

odlična očuvanost

Arnold Hauser (1892–1978), mađarsko-britanski istoričar umetnosti, jedan je od osnivača sociološkog pristupa umetničkoj istoriji. Sociologie der Kunst (prvo izdanje 1958) predstavlja njegovu koncentrisanu sintezu dugogodišnjeg rada – veću metodološku preciznost, a manje narativnu širinu nego u The Social History of Art. Knjiga formuliše osnovu umetnosti kao društvene činjenice, uslovljene proizvodnjom, klasom, komunikacijom i ideologijom.

1. Socijalna uslovljenost umetnosti

Hauzer odbacuje ideju umetnosti kao autonomnog, “čistog” fenomena. Umetnik deluje unutar konkretnog socijalnog polja: ekonomije, mecenatstva, politike, publike. Istorijske promene stila nastaju kao reakcije na promene u strukturi društva, a ne kao spontani estetski pomaci.

Analiza

Poglavlje uvodi ključni princip: stil = socijalni odnos. Hauzer se ovde naslanja na Marksovu tradiciju, ali izbegava dogmatizam. Umetnost je medij društvene svesti, istovremeno odraz i kritika. Za seminarski rad bitno je naglasiti njegovu kritiku formalizma (Wölfflin, Riegl), jer on kulturne forme ne vidi kao razvoj “unutrašnje logike”, već u relaciji sa društvenim strukturama.

2. Umetnik i društveni položaj

Od srednjeg veka do modernog doba položaj umetnika prolazi kroz transformacije:

zanatlija u gildi,

dvorski umetnik zavisan od mecene,

slobodni stvaralac na tržištu,

moderni “genije” koji se samoidealizuje kao izolovana individua.

Hauzer pokazuje kako svaka od ovih pozicija proizvodi drugačiji tip stila.

Analiza

Ovo je jedno od najjačih poglavlja. Ukazuje na vezu između strukture patronstva i estetskog rezultata. Kada dvor diktira ideal – imamo klasicističko uzdizanje reda; kada tržište diktira – imamo ubrzani pluralizam modernizma. Hauzer kroz istorijski primer određuje umetnost kao profesionalni, a ne metafizički poziv.

3. Umetnost i publika

Publika nije pasivni primalac već ko-kreator vrednosti. Tipovi publike se menjaju: sakralna, dvorska, buržoaska, masovna. Sa pojavom štampe, izložbi, muzeja i medija nastaje potpuno nov model recepcije.

Analiza

Ovde Hauzer uvodi pojam komunikacijske situacije. Stil zavisi od nivoa edukacije publike: elitna umetnost teži složenosti, masovna umetnost jedinstvenoj čitljivosti. Centralna je ideja da modernizam nije “odlučio” da bude težak – on je proizvod fragmentirane publike za koju ne postoji univerzalni kod.

4. Stil, grupa, ideologija

Stil se formira unutar društvenih grupa koje dele zajedničku ideologiju. Romantika, realizam, avangarda – sve su to kolektivne formacije koje odražavaju nadkulturne i klasne borbe.

Analiza

Hauzer ne vidi stil kao čistu formalnu strukturu već kao socijalnu matricu ideja. Stilske transformacije su simptomi ideoloških pomaka:

realizam — uspon buržoazije,

ekspresionizam — kriza subjekta,

avangarda — politički raskid sa tradicijom.

5. Avangarda i modernizam

Avangarda je najekstremniji primer socijalne uslovljenosti. Ona je reakcija na:

društvenu krizu,

raspad jedinstvene publike,

tehnički razvoj (fotografija, masovni mediji).

Hauzer ističe da avangardna umetnost ima paradoksalan odnos sa ideologijom – i antiburžoaska je i zavisna od buržoaskog tržišta.

Analiza

Ovo poglavlje je blisko njegovim ranijim tezama iz The Social History of Art, ali je koncentrisanije. Hauzer pokazuje kako modernizam nije “čista forma” nego socijalni simptom raskomadanosti modernog života. Avangarda postaje laboratorija društvenih napetosti.

6. Masovna kultura, kič i industrija umetnosti

Hauzer razmatra pojavu masovne kulture koja proizvodi nove oblike umetnosti: film, ilustraciju, reklamu. Masovna kultura zadovoljava emocionalne potrebe, ali redukuje kompleksnost.

Analiza

Kič nije samo estetski “loša umetnost”, već simptom društva čiji je cilj emocionalna stabilizacija i tržišna efikasnost. Hauzer tu vrlo rano predviđa razvoj kulturne industrije (slično Adornu i Horkhajmeru). On ukazuje da masovna umetnost nije zamena za visoku umetnost, već proizvod drugačijih društvenih potreba.

7. Umetnost i istorijske promena

Svaka umetnost je smeštena u istorijski kontekst. Postoji ritam razvoja kulture koji odražava dublje socijalne procese.

Analiza

Umesto evolucionizma, Hauzer nudi strukturalni model promene: umetnost se menja kada se promene društvene supstance – klase, komunikacija, ekonomija, obrazovanje. Ovim zatvara krug: estetika je istorijska, a istorija je socijalna.

Šta knjiga dokazuje?

umetnost nije izolovana već društveno uslovljena;

stil je socijalni odnos, ne formalni razvoj;

umetnik je istorijska figura sa određenim klasnim položajem;

publika određuje značenje umetnosti;

modernizam i avangarda su socijalni simptomi, ne samo estetske inovacije;

masovna kultura ima posebnu sociološku funkciju.

Zašto je relevantna?

jedan od temelja sociologije umetnosti kao discipline;

kritika formalizma i umetničkog esencijalizma;

most između marksističke estetike i moderne sociologije kulture;

korisna kao teorijski okvir za analizu bilo kog perioda umetnosti.