ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu.
,,Кад замре вера, умиру култура и цивилизација,
а потом и народ почиње да изумире. (П. Бјукенен)

Патрик Џозеф Бјукенен (рођен 1938.) је амерички политичар конзервативне оријентације, писац и колумниста. У својству специјалног консултанта, био је саветник три америчка председника: Ричарда Никсона, Џералда Форда и Роналда Регана. У идеолошком смислу, представник је америчког палеоконзервативизма, а његови стратешки списи имају и данас значајан утицај на многе конзервативце. Бјукененове књиге носе индикативне називе, као рецимо: Велика издаја: како се амерички суверенитет и социјална правда жртвују боговима глобалне економије (1998), или Република а не империја (1999), или Самоубиство суперсиле: Хоће ли Америка преживети (2011) итд. Међу њима посебно место заузима студија Смрт Запада, написана 2002. године. У њој овај амерички политичар разматра погубне последице западне културне револуције, која је шездесетих и седамдесетих година 20. века до непрепознатљивости преобликовала дотадашњи (традиционални) систем друштвених вредности и морални поредак западних друштава. На почетку Смрти Запада, он обзнањује основну тему ове студије цитирајући дијалог из приче енглеске списатељице Сторм Џејмсон (Рани живот Стивена Хинда):

„То је био други свет“ рече он.

„Друга цивилизација“ исправи га она, „она у којој сам се родила. Она је умрла. Кажем: умрла а не нестала, јер је она била жив организам. Цивилизација која се заснивала на породици. Оно што је заузело њено место није живо: то је атомизовано друштво, без безбедности, без топлине, хаос од фрагмената механичких односа. О знам ја врло добро, као и ти, да у мом свету није све било добро, било је незнања и сиромаштва. Али, није требало срушити тај свет и заменити га анархијом. Породични темељ је требао да се шири, негује, подржава“ (Бјукенен, 2003: 9).

Дакле, тема Смрти Запада је пројектовано убиство породице и с тим у вези, демографски суноврат европских народа, укључујући у њих Русе и беле Американце. Изван Европе, у само две земље света се десило исто: у Јерменији и американизованом Јапану. Бјукенену не промиче аналогија данашњих дешавања на Западу са дешавањима у предсмртно време Римске империје. „ꞌУ Цезару и Христуꞌ, трећој свесци његове књиге Прича о цивилизацији, историчар Вил Дурант каже, да су за пад Римског царства ꞌнајвише одговорни биолошки факториꞌ:

До драстичног пада броја становника на Западу, долази након Хадријана… Закон Севера Септимија говори о несташици људи – penurioa hominum. Број становника у Грчкој смањивао се вековима. У Александрији, која се хвалила бројним становништвом, епископ (у оригиналном преводу на српски пише Бискуп, са великим словом Б – примедба аутора) Дионисије је израчунао да се број становника у његово време [250. година после Христа] преполовио. Био је тужан што гледа ꞌљудску расу како се смањује и стално нестајеꞌ. Повећавао се само број варвара и Оријенталаца унутар Царства и ван њега.

Како је дошло до тога да се у Риму смањи број становника“ (Бјукенен, 2003: 64)? Према Дуранту, којег Бјукенен цитира, на пад репродуктивног потенцијала Римљана и смањење броја становништва утицали су: сексуална разузданост, избегавање и одлагање брака, контрацепција, абортус – укратко, чедоморство које је цветало. „Хришћани су имали децу, а пагани нису: ꞌабортус и чедоморство, који су смањивали паганско друштво, били су забрањени за хришћане јер су сматрани убиствимаꞌ […] Каква иронија [примећује Бјукенен]! Данас, остарели хришћански Запад, у самртном ропцу, притиска Трећи свет и Исламски свет да прихвате контрацепцију, абортус и стерилизацију као што је то Запад учинио. Али, зашто би они склопили самоубилачки пакт са нама када ће наследити Земљу кад нас више не буде“ (Бјукенен, 2003: 65). Бјукенен у наставку поставља питање: Зашто су нације Запада престале да рађају децу и зашто равнодушно прихватају свој нестанак са лица Земље? „Америка Ајзенхауера и Џона Ф. Кенедија била је динамична и пуна живота. Али, као што пише Алан Карсон […]:

ꞌСви показатељи добробити породице нагло су се преокренули […] у кратком периоду, од 1963. до 1965. […] Људи су масовно почели да беже од брака; а западна друштва су изгледа изгубила сваки осећај за наслеђени породични поредакꞌ. […]

Пошто је наталитет почео да опада средином шездесетих година 20. века, ту треба тражити и узроке ове тектонске промене у ставу Американки и жена Запада које више не желе да имају децу. Какве идеје су деца бејби – бума (деца рођена у време експлозије наталитета после Другог светског рата у Америци, Европи, али и код нас – примедба аутора) донела са собом у зрелост. Какве идеје су упијала на колеџу“ (Бјукенен, 2003: 44)? Шта се то десило после периода 1945 – 1965, који социолози називају ꞌзлатним добом бракаꞌ? Десила се револуција."