Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

35 x 46 x 11 cm , oko 15 kg

autor RADOJE JOVANOVIC

Sveti Georgije ili Sveti Đorđe (280—303) je bio rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, koji je mučenički stradao tokom progona hrišćana. U hrišćanstvu (istočnom i zapadnom) se slavi kao Sveti Đorđe. Proslavlja se dva puta godišnje 6. maja (Đurđevdan) i 16. novembra (Đurđic). U umetnosti se često prikazuje kako ubija zmaja, odnosno aždaju.

Veruje se da je rođen 280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, mali Đorđe se sa majkom preselio u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje.

U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je 303. godine progon hrišćana, deseti po redu i najveći ikada. Kada je počeo nemilosrdan progon hrišćana po celoj zemlji, Đorđe deli svu svoju imovinu siromašnima i oslobađa svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge i zaveštava siromašnima svoja imanja i bogatstva.

Na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima i o njihovom daljem progonu a tom prilikom je izašao pred cara Dioklecijana i izjavio da je i sam hrišćanin, nakon čega car naređuje vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Prema predanju, po carevom naređenju, vojnici su položili Đorđa na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, međutim, Đorđe je i dalje odbijao da se odrekne svoje vere.

Car tada naređuje da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili da nije mrtav, car naređuje da Đorđa zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i da ga tako ostave tri dana da bi sagoreo. Nakon tri dana, kada su ga otkopali — uvideše da je i dalje živ.

Dioklecijan zatim odlučuje da pozove najvećeg maga Rimskog carstva, po imenu Atanasije, da on savlada Đorđa. Atanasije se odaziva caru i priprema dva napitka — jedan, od koga bi Đorđe trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Dioklecijan naređuje da silom napoje Đorđa prvim napitkom, a pošto se Đorđe i dalje nije pokoravao, onda naredi da mu se da i smrtonosni napitak. Međutim, Đorđe opet ostaje živ.

Stigavši na gubilište, Đorđe stade na određeno mesto i pomoli se. Zatim Đorđe položi svoju glavu, i bi posečen dana 6. maja 303. godine.

Godine 494, Đorđe je proglašen za sveca, od strane pape Gelazija I (492—496).

U hrišćanskoj ikonografiji Sveti Đorđe se još od 7. veka prikazuje kao vojnik (bez konja, u stojećem stavu) i sa kopljem ili mačem u desnoj ruci. Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz Svetog Đorđa: na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Na tom prikazu se, pored njega, malo dalje nalazi jedna ženska prilika u gospodskom odelu kako stoji. Smatra se da je žena koja je na ikoni zapravo carica Aleksandra i da ona simbolizuje ranu hrišćansku crkvu, a da aždaja koju Đorđe ubija simbolizuje mnogoboštvo. Prikaz svetog Đorđa koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi hrišćanske mitologije — „Đorđe i aždaja“.

Po broju onih koji ga slave, Sveti Đorđe je druga slava u Srbiji (posle Svetog Nikole).

Po predanju, u jezeru u blizini grada Lide, u Palestini, živela je ogromna aždaja, koja je meštanima obližnjeg grada Virita stvarala velike neprilike. Aždaja je često izlazila iz jezera i proždirala ljude koji bi se našli u blizini jezera a, pored toga, imala je i otrovan zadah od koga su se ljudi razboljevali i često i umirali. Žitelji ovog kraja su se najzad obratili i svom vladaru za pomoć ali im on zapovedi, da bi se rešili svojih problema sa aždajom, da svakog dana na obali jezera žrtvuju po jedno dete. Narod to prihvati i od sutrašnjeg dana započne žrtvovanje dece.

Svakog jutra je po jedno dete bilo ostavljano kraj jezera i ubrzo i proždirano. Na kraju je došao red i na ćerku tog vladara, jedinicu, koju okitiše i pripremiše za žrtvu aždaji. Dok je uplakana devojka stajala kraj jezera, pred njom se ukazuje Sveti Đorđe, jašući na konju, sa kopljem u ruci. Tada i aždaja izlazi iz jezera a Đorđe pojuri ka aždaji i zabode joj koplje u čeljust, prignječivši je za zemlju. Po Đorđevom naređenju, devojka vezuje svoj pojas aždaji oko vrata i vodi je prema gradu. Gradski vladar i svi žitelji zbog toga primiše hrišćanstvo a u gradu ubrzo bude izgrađena i velika crkva posvećena Presvetoj Bogorodici i Svetom Đorđu.

Prikaz Svetog Đorđa, kao konjanika na belom konju koji kopljem kroz usta probija aždaju, postao je i čest motiv u heraldici. Kao takav nalazi se i na grbu Moskve, glavnom grada Rusije.

Takođe, u heraldici je poznat i motiv „krsta Svetog Đorđa“, crveni krst na beloj pozadini. Poreklo ovog motiva vezuje se za čisto bele tunike prvih krstaša, i crveni krst koji su nosili na grudima. Kao takav je postao i grb Engleske i Gruzije, španske pokrajine Katalonije, itd.