Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Svetlana Aleksijevic - Rat nema zensko lice

Carobna knjiga, Beograd, 2015.
Meki povez, 318 strana.
RETKO IZDANJE!

Ova knjiga je ispovest, dokument i dnevnik ljudskog sećanja.

U njoj govori više od dve stotine žena, koje nam opisuju kako su, kao devojke koje su sanjale o tome da postanu neveste, postale vojnici 1941. godine. Oko milion sovjetskih žena učestvovalo je u Drugom svetskom ratu, najstrašnijem ratu dvadesetog veka. Žene nisu samo spasavale i previjale ranjenike, već su i pucale iz snajperskih pušaka, dizale mostove u vazduh, odlazile u izviđanje i ubijale… Ubijale su neprijatelja koji je, s dotad neviđenom okrutnošću, napadao njihovu zemlju, njihove domove i njihovu decu.

Svetlana Aleksijevič, sovjetska spisateljica iz Belorusije, provela je četiri godine radeći na ovoj knjizi i posetila preko sto velikih i malih gradova, varoši i sela, beležeći priče i sećanja ratnih veteranki. Sovjetska štampa je knjigu opisala kao „upečatljiv izveštaj o davno prošlim vremenima koja su uticala na sudbinu celog naroda“, ali epizode s prve linije fronta nisu najvažnije – od njih su važnija uznemirujuća iskustva žena u ratu. U njihovim svedočanstvima, prošlost se strasno obraća sadašnjosti, dižući glas protiv jučerašnjeg i današnjeg fašizma…

Rat nema žensko lice, po mišljenju mnogih kritičara, jeste remek-delo savremene književnosti, kojim je Svetlana Aleksijevič zasnovala sebi svojstvenu književnu vrstu, „roman glasova“, literarni pristup kojim, na osnovu više stotina svedočanstava očevidaca, iz prve ruke stvara grandioznu sliku jednog vremena, vešto uklapajući pojedinačne ispovesti u celinu.

Pored nepodeljene naklonosti kritike, delo Rat nema žensko lice naišlo je i na izuzetan prijem čitalaca i ubedljivo je najpopularniji roman beloruske autorke. Samo u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, ovaj roman je prodat u više od dva miliona primeraka, a preveden je ili se prevodi na skoro četrdeset jezika širom sveta.

Рат нема женско лице (рус. У войны не женское лицо) је роман из 1985. године Свјетлане Александровне Алексијевич (бел. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч)[1], савремене белоруске новинарке и књижевнице, добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године. Српско издање објавила је издавачка кућа Чаробна књига 2015. године у преводу Неде Николић Бобић.[2][3]

Књига је прва у низу уметничко-документарног серијала у оквиру пројекта „Гласови утопије“, на којем Светлана Алексијевич ради од 1985. године.[4]
О аутору
Главни чланак: Свјатлана Алексијевич

Свјетлана Александровна Алексијевич (1948, Станислав, Украјина), совјетска је и белоруска књижевница, новинарка и сценариста документарних филмова. Сем романа написала је двадесетак сценарија за документарне филмове и три драме. Пише на руском језику.[5]
О књизи

Књига Рат нема женско лице је исповест, документ и дневник људског сећања. Кроз књигу проговара више од две стотине жена које описују како су као девојке које су сањале о томе да постану невесте, постале војници 1941. године. У Другом светском рату је учествовало око милион совјетских жена а које нису нису само спасавале и превијале рањенике, већ су и пуцале из снајперских пушака, дизале мостове у ваздух, одлазиле у извиђање и убијале непријатеља који је нападао њихову земљу, њихове домове и њихову децу.[6]

Ауторка је провела четири године радећи на овој књизи. Посетила је преко сто градова, вароши и села, бележећи приче и сећања ратних ветеранки.[6] Јунакиње прича Светлане Алексијевич, од којих су многе још малолетне, добровољно су отишле на фронт и веровале како треба обранити домовину од непријатеља који је напао њихову домовину. Због своје храбрости су одликоване, но након рата није им се било лако вратити у цивилни живот. Њихов разговор са ауторком књиге био је једина прилика да проговоре о ономе што су проживеле и и тако дају женско виђење ратних страхота.[7]

Следећим реченицама Свјетлана Александровна Алексијевич објашњава зашто је писала ову књигу:


„ Женске приче су другачије и о другом. “Женски” рат има своје боје, своје мирисе, своје освјешћење и свој простор осјећања. Своје ријечи. Тамо нема хероја ни невјероватних подвига, тамо постоје само људи који се баве нељудским и људским послом. И не пате само они (људи!), него и земља, и птице, и дрвеће. Сви који с њима живе на земљи. Пате и без ријечи, што је најстрашније. Али зашто?, питала сам се безброј пута. Зашто, када су заузеле и одбраниле своје мјесто у некадашњем мушком свијету, зашто нису одбраниле и своју причу? Своје ријечи и своја осјећања? Зашто нису повјеровале саме себи? Од нас је скривен цио један свијет. Њихов рат је остао непознат…Хоћу да напишем причу о таквом рату. Женску причу.[8] ”


„ Не пишем о рату, већ о човјеку у рату. Не пишем историју рата, већ историју осјећања. Ја сам – историчар душе. С једне стране исљеђујем конкретног човјека, који је живио у конкретном времену и учествовао у конкретним догађајима, а с друге стране, треба у њему да посматрам вјечног човјека.[8] ”
Садржај

Књига садржи следећа поглавља:[6]

Човек је већи од рата (из дневника књиге)
Нећу да се сећам..
Траба да порастете, девојчице... Још сте зелене...
Само сам се ја вратила мами...
У нашој кући живе два рата...
Телефонска слушалица не пуца...
Награђивали су нас малим медаљама...
То нисам била ја...
Те очи и данас памтим...
Ми нисмо пуцале...
Био је потребан војник...А желела сам да и даље будем лепа...
Господе! Знате ли да командир инжењерског пука живи само два месеца...
Само да га видим још једампут...
О измрвљеном кромпиру...
Мама, шта је то - тата?
И она ставља руку тамо где је срце...
Одједном сам страшно пожелела да живим...

Пријем

Књига Рат нема женско лицеје преведена на више од двадесет језика. Добила је неколико престижних награда: награду Ryszard Kapuszczynski (2011) за најбољи рад у жанру репортаже, награда Angelus (2010) и друге.[9]


Свјатлана Аљаксандравна Алексијевич (бел. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч; Станислав, 31. маја 1948) белоруска је новинарка и књижевница која ствара на руском језику. За своје „полифонијско писање, које представља споменик патњи и храбрости нашег доба” 8. октобра 2015. додељена јој је Нобелова награда за књижевност.[1][2]
Порекло

Рођена је 31. маја 1948. године од оца Белоруса и мајке Украјинке[3] из Галиције. После очеве демобилизације пресељавају се у Минск. Родитељи књижевнице су радили као сеоски учитељи.

Године 1965. завршила је средњу школу у Копаткевичима, у Гомељској области.

Радила је као васпитачица, наставница историје и немачког језика у школама Мозирског рејона, новинарка Припјатске правде (рус. Припятская правда) у Наровљу.

Године 1972. завршила је факултет журналистике Белоруског државног универзитета и почела да ради у Мајаку комунизма[4] (рус. Маяк коммунизма) - регионалних новина у Берјози, у Брестској области.

Године 1983. по препоруци Аљасја Адамовича, Јанка Бриља, Васиља Бикова и Васиља Витке примљена је у Удружење књижевника СССР.

Од почетка 2000. је живела у Италији, Француској, Немачкој. Од 2013. године поново живи у Белорусији.[5]

Члан је Управе Удружења књижевника Белорусије, потпредседник Међународног ПЕН-клуба, а од 26. октобра 2019. године је председник Белоруског ПЕН-центра.[6]

Политички је ангажована.
Стваралаштво

Својим учитељима Алексијевичева назива Аљасја Адамовича и Васиља Бикова - познате белоруске књижевнике.[7]

Њена прва књига Отишао сам из села (рус. Я уехал из деревни) је уништена 1976. године у процесу пред штампу, будући да је оштро критиковала комунистички режим и тадашњу агрополитику државе.[8] Након тога је било још покушаја писања, али књиге нису објављене.

Прва објављена књига Алексијевичеве је Рат нема женско лице (рус. У войны не женское лицо) 1987, а написана је три године раније. Писана је у жанру уметничке и документарне прозе, у којој су сакупљене медицинских сестара, жена-пилота, жена-снајпера, преводитељки, докторки, везисткиња - свих жена које су учествовале у рату и остављале трага у њему. Издање из 1980. године[9] штампано је у 2.000.000 примерака и снимљен је по њему документарни серијал (1981-1984).

Након тога су се ређале књиге: Последњи сведоци: књига прича за одрасле (рус. Последние свидетели: книга недетских рассказов) 1985, Дечаци од цинка (рус. Цинковые мальчики) 1989, посвећена совјетској улози у рату у Авганистану,[10] Зачарани смрћу (рус. Зачарованные смертью) 1993, која се бави феноменом самоубистава у СССР, Чернобиљска молитва (рус. Чернобыльская молитва) 1997, која се бави сведоцима Чернобиљске катастрофе, ликвидаторима, њиховим породицама, члановима породица преминулих ликвидатора, пребеглим становништвом из Чернобиља.[11]

Књиге Светлане Алексијевич су преведене на енглески, француски, немачки, шведски, пољски, кинески, норвешки и друге језике. Укупан тираж страних издања Чернобиљске молитве је прешао 4.000.000 примерака.[12]
Нобелова награда

У 2013. години Светлани Алексијевич је измакла Нобелова награда за књижевност, коју је тада примила канадска књижевница Алис Монро.[13]

У 2015. Алексијевичева је добила Нобелову награду за књижевност са формулацијом за њено вишегласно стваралаштво - споменик страдању и храбрости у наше време. Свјатлана Алексијевич је прва добитница Нобелове награде у историји независне Белорусије. Први пут после 50 година таква награда је додељена књижевнику документарне прозе и први пут у историји је Нобелова награда за књижевност припала професионалном новинару[14].
Књижевна дела

Рат нема женско лице / У войны не женское лицо (1985)
Последњи сведоци / Последние свидетели (1985)
Лимени дечаци / Цинковые мальчики (1989)
Зачарани смрћу / Зачарованные смертью (1993)
Чернобиљска молитва / Чернобыльская молитва (1997)
Време sekond-henda / Время секонд хэнд (2013).

Алексијевичева је ауторка и 3 драме, од којих су две настале по њеним књигама Рат нема женско лице и Марјутка о епоси стаљинизма.[15]
Критике

У образложењу Шведске академије, која је Алексијевичевој доделила Нобелову награду налази се следеће:

„Користећи изузетан метод, пажљиво уклопљен колаж људских гласова, Алексијевичева продубљује наше разумевање целе једне ере.”

Критичари су углавном позитивно оцењивали стваралаштво Светлане Алексијевич, наводећи да једним неистрошеним жанром описује појаве које су ретки смели да помињу и да се њима баве.[16]

Помешане су критике на рачун њеног политичког активизма. Подржала је протесте у Белорусији 2020-2021. против белоруског председника Александра Лукашенка.[17][18]
Везе са Србијом

Књиге Светлане Алексијевич су преведене на српски језик и објављене у издавачкој кући Лагуна и Дерета, непосредно по додели Нобелове награде за књижевност 2015. године[19].

На књижевним сусретима у Београду 2018. године, гостујући у Удружењу књижевника Србије, проф. др Иван Чарота је упитан да ли ће у Србији бити заступљенија белоруска књижевност после Нобелове награде додељене белоруској књижевности. Професор је одговорио да неће бити заступљенија и да је појава превођења дела Алексијевичеве стихијска. Такође је додао да су дела Алексијевичеве настала и превођена са руског, а не белоруског језика.[20]