ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1976
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Svetozar Vlajković
ČUBURA, NEGDE U KALIFORNIJI

Izdavač: Nezavisna izdanja; Slobodan Mašić, Beograd
mek povez
100 strana
16 cm
Fotografije: Branislav Nikolić

Vlajković je napisao čuburski Amarkord, u kojem je popisao, klasifikovao i opisao svako drvo, svaku ciglu, svaku kapiju i stepenik, svaku kafanicu i radnju, svakog žitelja svoje ulice. Pa i poneku pticu, mačku ili psa. Ovaj roman zaključuje trilogiju esejističke autobiografije započetu Don Žuanom beogradskim. Čubura nije „raj za boeme“, čak ni trezne (a o pijanima da i ne govorimo), kao što izgleda u feljtonima profesionalnih ćoškara, već mesto gladi, oskudice, promaje i borbe. Čuburci gladuju i za hlebom i za srećom, o kojoj su negde čuli ili su je videli na filmu. Svi putevi vode na Zapad. Vlajković je u crnotalasnoj scenografiji ovog popularnog beogradskog kraja, međutim, doživeo epifaniju, obogaćujući se davanjem i ljubavlju.

Svetozar Vlajković (Beograd, 5. januar 1938) srpski je pisac.
Godine detinjstva proveo je pod nemačkom okupacijom na Čuburi. Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete.
Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge.
Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je razočaran činjenicom da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima, što izaziva angst koji će biti prisutan u njegovim književnim radovima, i što je razlog prelaska iz dnevnog novinarstva u Umetnički program Radio Beograda.
Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca, jer se „pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja`.
Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. O životu u Parizu će kasnije pisati u nekoliko romana.
Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici „202`. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom. U 44. godini upoznao je svog oca, koji je bio književnik i koga je razvedena majka držali daleko od njega. Godine 1979. ženi se po drugi put. Kao i prvi, rani, brak, i ovaj se završava razvodom. Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Venčali su se u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama. Slikarstvom se takođe bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.