ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2024
Jezik: Srpski
Autor: Strani

O iskustvu borbe sa anoreksijom:
„Roman nije biografski, ali istina je da je priča zahtevala da, sa distance koju pruža fikcija, ispričam svoje iskustvo u vezi sa anoreksijom. Razbolela sam se sa 14 godina. Vraćajući se tom iskustvu kroz književnost, shvatila sam da ta vrata nisu bila zatvorena kao što sam mislila da jesu. Očigledno, izlečena sam i danas vodim sasvim normalan život i imam veoma zadovoljavajući odnos prema hrani. To je nešto na šta sam najviše ponosna. [...] Da nisam počela sa lečenjem, i dobila svu psihološku i psihijatrijsku pomoć, ne bih sada bila ovde i razgovarala sa vama. Mislim da je veoma važno da podignemo svest u društvu. Takođe mislim da mladim ljudima šaljemo veoma kontradiktorne poruke. Zašto ne možemo da razgovaramo o suicidu, anoreksiji ili depresiji? Onog trenutka kada odlučimo da to ne pominjemo, ljudi koji se tako osećaju i dalje će osećati krivicu ili će nastaviti da se osećaju stigmatizovano. Mislim da je to društvena odgovornost.”

„Prirodnost je ono što ovu priču čini još moćnijom i uverljivijom.”
Huan Antonio Masoliver Rodenas, La Vanguardia

„Drugi roman dobitnice nagrade Nadal uspeva da uhvati najskrivenije psihološke damare srca.”
Domingo Rodenas de Moja, El Pais„Stariji rođaci su mi uzori. Imala sam sreću da odrastam okružena starijim ljudima koji su me oblikovali kao osobu i kao pisca. Čast je sačuvati te živote koji su prošli kroz rat, period posle rata, tranziciju…, i koji su morali da se prilagode sve modernijem i kompleksnijem svetu. Svoj roman smatram zasluženom i neophodnom posvetom njima. Ovo nisu samo priče koje nam prenose stariji, to je nasleđe koje ne treba da zaboravimo i kojeg ne treba da se odreknemo.”

Odlomak:
// Iako je prilikom bekstva nisu nijednom pomenuli, moj deda i njegov brat Siksto nisu prestajali da razmišljaju o svojoj majci: šta će biti s njom, da li će je ponovo videti? Mučno sećanje na nju pratilo ih je tokom čitavog putovanja, sve dok im se putevi nisu razišli. Kada bi prizivali to sećanje, nakon što je prošlo dovoljno vremena da mogu da pričaju o tome, a da ih ne boli, pamćenje obojice bi na tom delu postalo maglovito. Njihove verzije su bile slične, skoro iste, ali nijedan nije znao kako je moj deda završio u Saragosi, a Siksto u Valensiji. Moguće je da su se po dolasku u Talaveru, koju su do tada znali samo po nazivu na polusrušenoj tabli na izlazu iz grada, izgubili zbog haosa koji je zavladao i prestrašene gomile u potrazi za utočištem. Dok su shvatili, već je bilo prekasno. Nije vredelo da se traže. [...] Videli su se ponovo tek nekoliko godina kasnije. Kada su se ponovo sreli u porodičnoj kući i primetili bolno odsustvo svoje majke, za koju je njena sestra Eulalija pretpostavila da je mrtva posle nekoliko nedelja potrage nakon što su Mavari sve uništili, moj deda i njegov brat nisu bili u stanju da se zagrle. Izbegavali su da se pogledaju u oči i samo su se rukovali, u znak uljudnosti na koju su se prisilili da izbegnu negodovanje svoje tetke Eulalije. Na Sikstovom licu, koščatom i ispijenom zbog zatočeništva u koncentracionom logoru Albatera – niko, čak ni Isabel, njegova žena, ne zna kako je uspeo da pobegne odatle – bila je duboko urezana ozlojeđenost, nesreća što je, udarom sudbine, upao na pogrešnu stranu kao gubitnik, samo zbog toga. //