Godina izdanja: 2016
ISBN: 978-86-521-2373-5
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdavač: Laguna, Beograd
Format: 13x20 cm
Broj strana: 344
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 17. novembar 2016.

Dobitnica Vitalove nagrade Zlatni suncokret za 2016. godinu.
Dobitnica regionalne nagrade Mirko Kovač.
U romanu „Ravnoteža“ govori se o ženama u Beogradu za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Ne prihvatajući da im u njihovo ime ubijaju sugrađane, rođake, prijatelje i sinove, one ih skrivaju od mobilizacije. Milica, jedna od njih, prinuđena je da prekucava rukopis velikog nacionalnog pisca kako bi preživela krizu devedesetih. Tražeći način da se mentalno udalji od posla na koji je prisiljena, ona istovremeno piše i roman-pastiš ugledajući se na pripovedni postupak i stvaralaštvo sestara Bronte.
Odbijajući svaki vid integracije u novo, razorno društvo bezumlja i zla, Milica i njene prijateljice svojom kreativnošću i hrabrošću pokušavaju da se odupru nasilju i haosu koji ih okružuje. Kroz mnoštvo duhovitih i ironičnih dijaloga, ovaj roman traga za odgovorom na pitanje kako u jednom neuravnoteženom društvu održati sopstvenu ravnotežu.

„Tri romana u jednoj knjizi, to je Ravnoteža Svetlane Slapšak. Pastiš, parodija i svedočanstvo čine ovaj roman jedinstvenim u savremenoj literaturi našeg regiona. Pastiš je priča u maniru sestara Bronte, parodija je roman o nastajanju oca nacije, a svedočanstvo su devedesete godine prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije ispričane oštro i lucidno. A kao bonus, u knjizi su porno skeč i recept za kolač u narodu poznat kao ’ravnoteža’“ – Dragan Velikić

Svetlana Slapšak (1948, Beograd), klasičnu gimnaziju završila je u Beogradu, gde je diplomirala, magistirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Bila je jedna od troje urednika satiričnog časopisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu Frontisterion, koji je zabranjen i uništen već sa prvim brojem, 1970. Pasoš oduzet od 1968. do 1973, pa ponovo 1975–1976. i 1988–1989. Saslušavana, praćena i pretučena od strane policije i tajnih službi. Dobila je univerzitetsku stipendiju kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu 1971. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu 1972–1988. Optužena u sudskom procesu posle denuncijacije iz Instituta, izgubila službu posle internog samoupravnog suđenja organizovanog u Institutu, na sudu oslobođena svake krivice (1988). Predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije 1986–1989, sastavila i izdala preko pedeset peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila je članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, državljanstvo dobila 1993, posle mnogih napada i kleveta u slovenačkim medijima.
Sa mužem Božidarom vodila mirovne akcije od 1986. i za vreme rata pružila gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama, organizovala sa njima letnju školu za bosanske izbeglice-tinejdžere (1993), koja se zbog velikog zanimanja od prvobitne tri nedelje produžila na četiri meseca. Nekoliko polaznika se zatim upisalo na univerzitete u Sloveniji. Izbačena iz UKS-a 1996, kako je navedeno – zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića. Sastavila knjigu o dečjim pravima na bosansko-srpsko-hrvatsko-crnogorskom i na slovenačkom, koja je razdeljena svim osnovnim školama i centrima za izbeglice u Sloveniji. Knjiga je prevedena na romski jezik 2006.
Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005.
Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), koordinator studijskih programa na ISH-u (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskog fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH-a (2003–2013). Penzionisana 2014. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je predavala srpsku i hrvatsku književnost (1985–1992) na slavistici i Balkanske žene (1995–2012) na sociologiji kulture. Glavna urednica časopisa ProFemina u Beogradu od 1994. Direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani (2009–2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš“ od 2013, direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (2009).
Nagrade: „Miloš Crnjanski“ za knjigu eseja 1990; American PEN Freedom of Expression Award 1993; Helsinki Watch Award 2000; Helen Award, Montreal, 2001; Nagrada „Mirko Kovač“ za knjigu eseja 2014.
Objavila (napisala i/ili uredila) preko šezdeset knjiga i zbornika, preko četiristo studija (lingvistika, antičke studije, komparativna književnost, balkanologija, studije roda), preko hiljadu petsto eseja, jedan roman, dve drame, libreto, nekoliko komada za Karađoz – pozorište senki, koje je uvela u Sloveniju, prevode sa grčkoga, novogrčkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga i slovenačkoga. Pisala je kolumne u Književnoj reči, Teleksu, Vremenu, Nezavisnom i drugim časopisima, kao i na portalu Peščanik. U mariborskom Večeru piše rubriku jednom nedeljno već osamnaest godina. Novije knjige: Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov, Ljubljana, Narodna galerija, 2011; Mikra theatrika: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (Knjižnica Mestnega gledališča ljubljanskega, zv. 156), Ljubljana, 2012; Zelje in spolnost: iz zgodovinske antropologije hrane, Beletrina, Ljubljana, 2013; Antička miturgija: žene, XX vek, Beograd, 2013; Leteći pilav: antropološki eseji o hrani, XX vek, Beograd, 2014; Kuhinja z razgledom, Goga, Novo Mesto, 2016, Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti, Prosvjeta, Sarajevo, 2016.
Za roman Ravnoteža (Laguna) dobila je Vitalovu nagradu za 2016. godinu, a 2017. dobila je Nagradu mira ženskog odbora slovenačkog PEN-a. Godine 2018. objavila je roman Škola za delikatne ljubavnike.

MG118 (N)