Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Solidno očuvana, knjiga blago nakrivljena od stajanja na polici, mek povez, male mrlje na obodu, pecat porodicne biblioteke, stranice čiste, vidi slike




“Kuća listova” predstavlja zaokret u savremenoj svetskoj književnosti svojim širokim obimom, erudicijom, formalnom inventivnošću i pripovedačkom veštinom, čime otvara novi prostor za roman kao umetničku formu u XXI veku.
Srž ovog romana čini neobična priča o porodici koja se useljava u kuću za koju se, nakon preciznih merenja, ispostavlja da je iznutra veća nego spolja. Naime, u kući se nalazi misteriozni špajz koji pulsira, i u koji porodica kreće u ekspediciju kako bi ispitala granice svog doma, svog straha i svoje percepcije.
Oko dokumentarnog

zapisa nastalog tokom ove ekspedicije nalaze se još tri pripovedačka omotača zapisana različitom tipografijom i ispričana u fus-notama. Tok teksta i naracije teče u neočekivanim pravcima. Neki delovi knjige imaju samo nekoliko redova ili čak po jednu reč na strani, a same stranice su raspoređene na neobičan način, tako da izazovu klaustrofobičan efekat ili efekat odraza u ogledalu događaja iz romana, dok pojedine stranice čak zahtevaju čitanje uz pomoć ogledala. Smisalo ovakvog linearnog i gotovo slikovnog prezentovanja teksta i priče jeste podražavanje neobičnog prostora u kojem se junaci nalaze, njegovog sažimanja, širenja, rotiranja i zvukova koji se u njemu nalaze, a na širem planu to je izraz haotičnog sveta u kome svi danas živimo.
Daleko od pukog literarnog eksperimenta, „Kuća listova“ je neprepričljiva literarna avantura, i mada može da se smesti u horor žanr, ovaj roman je istovremeno i psihološki triler, književni haos, crna komedija, i delo kulturnog kriticizma. Američki kritičari je svrstavaju u liniju Smart Horror ostvarenja u koju spada i film „Blair Witch Project“, čija zaumnost prevazilazi tradicionalni okvir horor filmova i zadire u intimno preispitivanje univerzalnih pojmova: šta je to strah, da li se plašimo nečega što je izvan nas, ili pak nečega što je u nama, i gde su mu granice. „Kuća listova“ obuhvata sva ova pitanja i na njih daje humani odgovor koji prevazilazi očekivanja čitaoca, a kroz apologiju ljubavi navodi na razmišljanje o prirodi ljudskog emotivnog uporišta. Mark Z. Danijelevski ima 33 godine i živi u Holivudu. „Kuću listova“ je pisao 10 godina i najpre je objavio na internetu. Danas se na adresi mogu naći impresivne liste foruma čitalaca, novo blago informacija i interpretacija ovog pre svega ekscentričnog i ekstravagantnog romana za koji se neskromno može reći da je prvi roman III milenijuma.


Roman prašuma
Kuća listova, Mark Z. Danijelevski
Na Akademskom platou kod knjižare „Plato“ već neko vreme stoji veliki pano sa slikom ispucalih starih vratnica. Na njemu piše Mark Z. Danijelevski „Kuća listova“.

Shvatio sam da je reč o knjizi u izdanju pomenute knjižare. Redovno pratim šta istoimena izdavačka kuća izdaju u oblasti filozofije sa direktorom Branislavom Gojkovićem kao filozofom. Ovog puta mi se u ruci našla knjiga, koju čim otvorite vidite da je reč o romanu složene forme, prava bogata prašuma - postoje stranice štampane uobičajenim fontom, zatim tekstovi koji kao da su kucani pisaćom mašinom, potom pesme, citati, crteži, beskrajne fusnote, katkada samo jedna reč na strani, a zatim naglavce štampan tekst. Ja sam naročito uživao u stanicama koje liče na kratke dramolete, vešto utkane u tkivo romana.

Upustiti se u čitanje ovog romana od 680 listova (reč iz naslova knjige) uzbudljiva je avantura. Ako roman čitate nemarno, sa rukama u džepovima ili u postelji, niste dobar čitače ove knjige. To je knjiga koja traži saradnju, spremnost na sve njene razuđene tokove. Ako vam neko kaže da ovaj roman nema priču, nemojte mu verovati, jer očigledno nije pročitao knjigu američkog pisac Danijelevskog (40). Taj autor bestselera, naravno, ima američku biografijom. Pre nego što je pre pet godina postao slavan pisac, bio je razvodnik u bioskopu i vodoinstalater (nemojte ga ni naknadno žaliti; u SAD vodoinstalateri su najbolje plaćene zanatlije).

Imamo sreću da je urednik Aleksandar Jerkov uspeo da za ovu knjigu obezbdi prevodioca kakav je Aleksandar V. Stefanović i sam urednik, i to slavnih inostranih kuća, koji nas je već obogatio uzornim prevodima takvih autora kao što su Henri Džems, D. H. Lorens, Bari, Hemingvej i dr.

Ako volite zamamne gustine prašume, izvolite u bujnu jezičku vegetaciju romana „Kuće listova“.

Jovan Ćirilov


Naši strahovi
Mark Z. Danijelevski
Roman „Kuća listova” je konstantni odraz psihološke dimenzije svakoga ko uđe u nju, ko je istražuje, ko je čita

Poslednjih nekoliko meseci knjiga koja izaziva veliku pažnju i koja je predmet mnogih diskusija jeste, bez sumnje, „Kuća listova” koju je, u prevodu Aleksandra Stefanovića, objavio „Plato”. Reč je o obimnom romanu sa tri pripovedne celine u kojima se čitalac nalazi na velikoj muci: bira način na koji će ih čitati, ali i nalazi tragalačko uzbuđenje zbog otkrivanja kolopleta značenja što ih nude mnoštvo međusobno isprepletanih žanrova, tipografska rešenja, neobični dizajn i kompozicija samih stranica.
Pisac romana je Mark Z. Danijelevski, Amerikanac poljskog porekla, zanimljiva ličnost i prijatna osoba koji nam je u telefonskom razgovoru za „Politiku” razotkrio tajne svoje knjige i svojih pogleda na svet i književnost.

Šta je to, u stvari, kuća listova?

– To je najkomplikovanije pitanje u vezi sa ovom knjigom i moram da ustuknem jer ne mogu da Vam dam pravi odgovor. Ali, mogu da kažem da je knjiga sastavljena na takav način da dozvoljava da čitalac svoje strahove projektuje u njoj. Kada mi neko kaže kako je knjiga zastrašujuća ili kako pokreće, to mi govori kakve strahove ta osoba ima i kakvi su njeni emocionalni nemiri. U osnovi, „Kuća listova” je mesto gde čitalac učestvuje u priči i mesto gde može da se suočava sa sopstvenim demonima. I to je apsolutno osnovna ideja knjige. Da se razumemo, ovo nije tipična horor priča u kojoj vas zastrašuju čudovišta i slične stvari. „Kuća...” je konstantni odraz psihološke dimenzije svakoga ko uđe u nju, ko je istražuje, ko je čita.

Ali, čitava atmosfera podseća na filmske spektakle. Da li je ovo ipak pokušaj stvaranja književno-filmskog horora?

– Postoji filmski aspekt u knjizi, čak i ako je to film koji opisuje slepi čovek. U „Kući listova” postoji akcioni sled radnje, kao onaj kada su ljudi rastavljeni, kada kreću u potragu a kuća se pomera. To jeste vrlo opasno i zastrašujuće, i zaista liči na spektakl, bez obzira na to što u svim tim pomeranjima prostora i putovanjima, u tom apsolutnom mraku, ima mnogo ironije. Ovo može biti i hipermoderan film o junaku kao što je DŽoni Truant koji luta ulicama, ulazi u radnje za tetoviranje i predstavlja nam noćni, klupski život Los Anđelesa.

Postojala su poređenja ove knjige sa filmom „Veštice iz Istvika”...

– Svakako da ima elemenata u ovom filmu koji se mogu pronaći u „Kući listova”, najpre ta ushićenost pred nepoznatim o čemu je i reč u „Vešticama iz Istvika”. Ali moja knjiga je toliko nezavisna, na njoj sam radio deset godina. To što su se pojavili u isto vreme, knjiga i taj film, samo je koincidencija ali je zanimljivo, jer ja sam stvarno voleo taj film i odlučio sam da ga pogledam pošto sam čuo da je reč o horor priči.

Čovek nije baš siguran kako treba da čita ove Vaše neobično i istumbano pisane stranice. Hoćete li da ih ohrabrite?

– Hoću! Pre svega, to je knjiga koja može biti čitana vrlo lako. U pitanju je samo nivo vaše lične radoznalosti. Znam učenike srednjih škola koji su ovu knjigu od 700 strana pročitali za vikend. Tekst teče, i dozvoljava vam da čitate ono za šta ste zainteresovani. Ako vas interesuje avanturistička priča oko kuće koja se širi i postaje iznutra veća nego spolja, vi možete samo to da čitate. Ali, ako ste znatiželjni u vezi sa naučnim teorijama i sličnim, onda možete da čitate samo fusnote ili ono što je u sferi vašeg interesovanja. Ne postoji neko posebno pravilo, jednostavno to čitate vođeni sopstvenim ukusom i onda shvatate kako se sve to dešava vrlo ubrzano, i vrlo lako. Tipografija vam pomaže da se krećete brže kroz knjigu. Razlog za postavljanje takve neobične tipografije nije samo u ubrzavanju čitanja nego u vizuelnom, time se postiže filmska tehnika i gotovo filmska slika. To sam naučio od svog oca koji je bio filmski režiser. U nekim poglavljima tekst je zgusnut, zbog fusnota šetate gore-dole čime se usporavaju čitanje i sama radnja. Potom dolazi naredno poglavlje, kao spas. Na njegovoj stranici imate svega nekoliko reči, i onda stotine stranica iščitavate za jedan minut.

Da li su Vas neke knjige ili filmovi inspirisali za ovakvo delo?

– Kako da ne. Što se tiče filma, za mene su važni bili Orson Vels, Kjubrik, Dejvid Lin, Čaplin, DŽon Ford. A od pisaca su, bez sumnje, na mene najviše uticali Dante, Milton, Šekspir, Tomas Pinčon, savremeni pesnici poput DŽejmsa Merla, Darijana Mora, Elizabet Bišop, DŽon Ešberija.

Koji je osnovni koncept Vašeg sajta „Kuća listova”?

– Sajt je mesto na kojem se ljudi okupljaju i razgovaraju i raspravljaju o knjizi. Ja nisam mnogo povezan s time, samo povremeno pogledam i pregledam da li je taj kompjuterski program dobro postavio pitanja i zadatke. To je mesto za diskusiju, i ono je vrlo značajno za mene jer po njemu vidim koliko ljudi čitaju ovu knjigu. „Kuća listova” je postala deo lektire na univerzitetima, studenti pišu sastave, razmenjuju informacije koje su im potrebne za njihove projekte.

Baš je lepo ali, rekla bih, i pomalo neobično napraviti klub ljubitelja jedne knjige?

– Pa, ja sad već ozbiljno razmišljam o tome da napravim forum čitalaca za „Kuću listova” na srpskom jeziku!

Nataša Anđelković