ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1959
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Tajfun
Mnoge od dogadjaja koje je proziveo tokom svoje sluzbe kao mornaricki oficir Dzozef Konrad opisao je u romanima i pripovetkama cijem je pisanju posvetio poslednje tri decenije svog zivota. Pisac je sam napisao da je prinudjen, nesvesno prinudjen, da sada pise knjigu za knjigom, kao sto je u ranijim godinama bio prinudjen da se otiskuje na more, iz putovanja u putovanje... `Ne znam koji mi je od ova dva poriva bio cudesniji i zagonetniji`, zavrsava Konrad. Ispunjena neobicnim dogadjajima, avanturama i iskusenjima, moralnim dilemama i velikim, isntinski konkretizovanim ljudskim dramama, dela Dzozefa Konrada opisuju veliki tematski i geopoeticki prostor -- od Istoka do Zapda, od evropske do africke civilizacije, od politickih do istorijskih pitanja.
Mladost
Sedeli smo oko jednog stola od mahagonija na kome su se odražavali boca, vinske čaše i lica nas koji se besmo nalaktili na nj: jednog direktora nekoliko društava, jednog računoispitača, jednog advokata, Marloa, i mene. Direktor je nekada, još dečkom, služio na Konveju, računoispitač je služio četiri godine na moru, advokat — ovejani konservativac, ritualist, divan čovek, sušto poštenje — bio je prvi kapetan na brodovima za Indiju u ono slavno staro doba kada su poštanski brodovi nosili jedra bar na dva jarbola, i kada su u vreme monsunskih vetrova plovili niz Kinesko more sa još po jednim malim jedrom pri dnu i pri vrhu katarki. Svi smo mi počeli život u trgovačkoj mornarici. Između nas su bile snažne spone: more i drugarstvo poziva, koje se ne može steći nikakvim oduševljenjem za jahte, krstarenje i tome slično, jer jedno je zadovoljstvo u životu a drugo život sam.

Marlo nam je pričao, ili bolje reći davao istoriju svojih putovanja: — »Da, video sam ja i nešto od Istočnih mora; ali čega se najbolje sećam to je moje prvo putovanje na Istok. Vi znate i sami da ima putovanja koja nekako oličavaju život, stoje kao neki simbol postojanja. Borite se, radite, znojite, skoro se ubijete da postignete nešto – i opet ne možete. Prosto ne možete da učinite ništa, ni krupno ni sitno — ništa na svetu — ne bi uspeli čak ni oženi usedelicom ili uterati u luku čunić s ugljem od 600 tona.

»Bilo je to putovanje koje se ne zaboravlja! Prvo moje putovanje na Istok, i prvo moje puto­vanje u činu drugog kapelana; a zapovednik bro­da tek što beše postavljen. Doduše i pravo je bilo. Doterao je već do šezdesete; mali čovek, povijenih pleća, hrom u jednu nogu jače nego u drugu, iz­gledao je nekako čudno iskrivljen kao što često izgledaju ljudi koji rade u polju. Lice mu zbrč­kano — nos i brada samo što se nisu sastali iznad upalih usta i — celo uokvireno gvozdeno-sivom rastresenom dlakom, koja je ličila na zavoj od vate posute ugljenim prahom. A oči mu plave, u tom njegovom staračkom licu, i prave pravcate detinje, s onim otvorenim izrazom koji neki sasvim prosti ljudi zadrže do kraja života usled retkog unutarnjeg dara jednostavnosti i poštenja. Šta ga je navelo da me primi, za divno mi je čudo. Ja sam bio došao sa jedne prvorazredne australijske jedrenjače, gde sam bio treći kapetan, a on je takve jedrenjače posmatrao s predubeđenjem kao aristokratske i gospodske. Rekao mi je, ,Znate, na ovoj lađi imaćete da radite`. Odgovorio sam mu da sam morao raditi na svakoj lađi na kojoj sam do tada bio. ,E, ali nije to isto, a vi gospoda sa veli­kih lađa; ...nego, uostalom, možda ćete podneti. Sutra da se javite na službu.`