ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2020
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Minja Marđonović 100glava Aždaja JEFIMIJA ŽENA KOJA ČEKA

Alta nova, Beograd, 2020.
338 strana.

Veoma očuvana sa posvetom, najverovatnije autorke.


Minja Marđonović (Mostar 1989) je svoj roman nazvala „ljubavnim, putopisnim i političkim“. Autorka romana `Jefimija: žena koja čeka` je politološkinja po obrazovanju, a master stepen je stekla na Studijama roda (FPN) iz kulturologije, baveći se „kritikom institucije braka iz perspektive slobodne ljubavi, oslanjajući se pri tom na anarhističke eseje čuvene feministkinje 20. veka Eme Goldman“, što piše i u najavi ovog događaja. Pored tekstova i kolumni, Marđonović je i autorka kratkog dokumentarnog filma `Kismet`.

Kako nam je objasnila, ona je boraveći, sticajem okolnosti, na ostrvu Bali, imala priliku da svoja saznanja i iskustva i iz tog perioda života, smesti u kontekst „problematike roda, klase i rase“. Glavnu junakinju svog romana (u čijem liku ima i elemenata autobiografskog), nazvala je po istorijskoj ličnosti - Jeleni Mrnjavčević (u monaštvu Jefimiji - „prvoj srpskoj pesnikinji“). Marđonović se, kako je rekla, „poigravala“ asocijacijom koju kod nas izaziva ime Jefimija, iako je njena junakinja feministkinja u čijem su liku transformisani stavovi i Eme Goldman ali i Drage Dejanović - koja se smatra začetnicom srpskog feminizma. Marđonović je kao interesantnu digresiju pomenula da je Draga Dejanović tvrdila da su „srednjevekovne žene u Srbiji bile u boljem položaju nego Dragine savremenice“...

Tako se njena junakinja - savremena Jefimija, „radikalna, beskompromisna feministkinja“, na indonežanskom Baliju susrela sa zabranom abortusa i ilegalnim abortusima, nepostojanjem prava žena na nasleđe, ugovorenim brakovima, odvajanjem dece od majki posle razvoda...

Marđonović nam je ispričala da je i tu, na Baliju, otkrila „oaze“ za obespravljene, i pomenula Sarijadi, indonežansku feministkinju koja je osnovala udruženje `Zaštita razvedenih žena`, a otvorila je i inkluzivni centar za društveno odbačene. `U Indoneziji se ne mogu videti invalidi, jer se oni prepuštaju ženama koje o njima brinu van javnosti`.

Svoju književnost Minja Marđonović je nazvala `belafeministika` da bi označila da su u njoj `spojene beletristika i anarhofeminizam`. Ona kaže da je u svom prvom romanu `na razumljiv, liričan, prijemčiv način i jezik“ objašnjavala feminističke teme: `Ispričala sam to kroz ličnost Jefimije da bi se shvatilo zašto su te politike koje zagovaram važne za život uopšte`.

Na pitanje Mine Damjanović, razgovaralo se i o značaju ženskih prijateljstava, a Marđonović je rekla i to da smatra da je `ideal feminističkog pokreta i ideja ženske solidarnosti`: `Ideju ženske političke solidarnosti ostvarila sam u svom životu`. A za svoju junakinju kaže da je `Jefimija heteroseksualna žena ali sa prijateljicama gradi najzdraviji oslonac`.

Staša Zajović je pitala autorku zašto insistira na politici solidarnosti i šta to za nju znači, a Marđonović je odgovorila da `nema političkog bez solidarnosti`, ali i da se ta politička solidarnost ne može graditi `samo na rodu`.

Razgovaralo se i o problemima koje je Minja Marđonović imala sa izdavanjem svog romana, da bi se on, na kraju, pojavio kao autorsko izdanje koje, kako je rekla, kupuje najšira publika.

Nastasja Radović