Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je potpuno nova.

Remek-delo neprikosnovenog majstora pera vodi čitaoce u avanturu koja duhovito izvrgava ruglu opštu zanesenost okultizmom, ali i upozorava na opasnosti koje prete kada vrag odnese šalu…

U moru rukopisa o srednjovekovnim teorijama zavere trojica urednika jedne italijanske izdavačke kuće pronalaze samo dosadne stereotipe i predvidive ishode. Željni da unesu dah svežine u svoj posao, oni dolaze na ideju da osmisle sopstvenu teoriju – intelektualnu igru koju ambiciozno nazivaju „Plan“.

Misteriozni Plan povezuje vitezove templare sa drugim okultnim redovima od drevnih vremena do savremenog doba, a dodatnu uverljivost daje mapa koju osmišljavaju kako bi predstavili geografsku tačku iz koje se može ostvariti kontrola nad celokupnom energijom ovog sveta, lociranu ispod Fukoovog klatna u muzeju tehnike u Parizu. Međutim, ubrzo sopstvena tvorevina počinje sve više da ih očarava, a bezazlena igra pretvara se u vrlo opasnu zbilju kada i drugi zainteresovani za ove teorije shvate Plan ozbiljno.

„Briljantno i provokativno“— The San Francisco Chronicle

Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 — 19. februar 2016) bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i esejističkim delima.

Eko je plodno pisao tokom svog života, sa svojim radovima obuhvatajući knjige za decu, prevode sa francuskog i engleskog, kao i novinsku rubriku „La Bustina di Minerva“ (Minervina šibica) objavljivanu da puta mesečno u časopisu L`Espresso počev od 1985. Njegov poslednji doprinos (kritička ocena romantičnih slika Frančeska Hajeza) se pojavio 27. januara 2016. U vreme svoje smrti, bio je profesor emeritus na Univerzitetu u Bolonji, gde je predavao tokom većeg dela svog života. U 21. veku, nastavio je da stiče priznanje za svoj esej iz 1995. godine „Ur-fašizam“, gde Eko navodi četrnaest opštih svojstava za koje veruje da čine fašističke ideologije. Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio.

Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine.

Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Na Eka su uticali autori kakvi su Džejms Džojs, Šarl Bodler, Horhe Luis Borhes, Čarls Sanders Pers, Imanuel Kant, Klod Levi-Stros, Roland Bart, Moris Merlo-Ponti, Antonio Gramši, Teodor Adorno, Žan Pijaže, Franc Kafka, Luiđi Pareson, Benedeto Kroče, Artur Konan Dojl, Žerar de Nerval, Emanuel Tezauro.

Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima.

Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh.

Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara).

Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine.