Godina izdanja: 2011
ISBN: 978-86-521-0816-9
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač: Laguna, Beograd
Format: 13x20 cm
Broj strana: 423
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 22. novembar 2011.

Prevodilac: Maria Toth Ignjatović
Stanje: posveta na predlistu, inače odlično očuvano

U Ani Edeš je iz ugla jedne služavke prikazan buran period višestrukih prevrata u Mađarskoj nakon raspada Austrougarske, vreme neposredno posle pada vlade Bele Kuna, kada je buržoaski sloj ponovo zadobio svoja prava, između ostalog i na izrabljivanje nižih slojeva. Uz satiru i crni humor i sa neočekivanim obrtom na kraju priče, Ana Edeš je klasik evropske književnosti.

Ševa – čija je radnja smeštena u Suboticu – mnogo je razigraniji i satiričniji prikaz učmale svakodnevice imućnog građanstva koje iznenada otkriva da život može biti mnogo zabavniji. Neprivlačna, nezanimljiva, gotovo neprimetna devojka s nadimkom Ševa živi s roditeljima za koje kuva, šije i brine o domaćinstvu. Njihovim poro-dičnim životom odavno je zavladala rutina. Kada Ševa otputuje na nedelju dana, roditelji se prvo pitaju šta će i kako će bez nje, a onda sve više vremena provode van kuće i otkrivaju koliko im prija takav život.

Dva ženska lika – Ana Edeš, žena pretvorena u stvar, u deo pokućstva bez ikakvog prava i glasa, i devojka Ševa čije odsustvo pokreće radnju priče – doprinose tome da su ove novele, na trenutke izuzetno duhovite, a na trenutke surovo istinite, postale popularne i omiljene među čitaocima širom sveta.

Kao nenametljiva čežnja ovdašnjih bibliofila poslednjih godina se svako malo javljala knjižica izdata u prvoj polovini devedesetih koja je sadržala kraći roman/novelu „Ševa“ velikog mađarskog literate Dežea Kostolanjija. Mnogi su tokom tog mraka u liku i sudbini Kostolanjijeve junakinje Ševe, poružne i rigidne devojke koju ni roditelji kanda preterano istinski ne vole, prepoznavali Srbiju u tadašnjem geopolitičkom kontekstu. Petnestak godina kasnije Srbija je ponovo zapala u manji nesporazum sa društvom u koje bi da stupi, a beogradska Laguna nam je nenadano priredala izvanredno iznenađenje – dva romana mestra Kostolanjija među koricama jedne knjige.
Ovo izdanje nam predstavlja dva romana („Ana Edeš“ i pominjana „Ševa“) koje je Kostolanji stvorio tokom svojih, stvaralački gledano, najpolodonosnijih godina – treće decenije dvadesetog veka. Ovo je važan podatak jer su ta i naredna dekada predstavljale krhki privid spokojnije Evrope, dane kada je iluzijom zlatnog doba žiteljima svih kutaka Evrope pružasn predah između dva golema ratna okršaja. Kostolanji je pisac čije se delo sasvim opravdano smatra delom najboljeg iz evropske književne baštine veka za nama, ali je takođe i, čini se, prevashodno i pisac svog vremena i prostora. Stoga bi se kao tačna pokazala tvrdnja da je, osim svom nesumnjivom i istinskim retkim darom za lepu pisanu reč, Deže Kostolanji uspeo da se i sada, eto, bezmalo vek kasnije, nameće kao relevantna figura u šire shvaćenoj literaturi, i zajhvaljujući svojoj potpunoj ukorenjenosti u vreme i prostor kojim se nadahnjivao i kojim se prvenstveno bavio.
„Ana Edeš“ i „Ševa“ (u izdanju beogradske Lagune i prevodu Marije Toth Ignjatović) stoga predstavljaju evropsko blago koje je odolelo testu vremenu i smenama književnih ukusa, blago koje na prvom mestu dosta toga govoti o stanju stvari i pitanjima srca i ljudskog na mađarskom tlu u narečenom periodu. Kostolanji je briljantni poznavalac svoje sredine, ali i promućurni proučavalac domena duše, ljudskog i ljudskog, što čini da lokalno obojeni romani (radnja „Ana Edeš“ se zbiva u Budimpešti, dok se opisano u „Ševi“ tiče blago zakamuflirane Subotice u kojoj je Kostolanji uostalom i rođen) izdignu na nivo univerzalnog i do dana današnjeg ne samo razumljivog, već i važnog. Bez imalo preterivanja se, u svetlu svega ranije pomenutog, veliki deo uspeha i kvaliteta Kostolanjijeve proze, i na uzorku ova dva romana i u širem smislu, polazište ima u autorovoj opredeljjenost za humanizam koji, srećom, ovde ne zastaje na koti pamfletskog i puko didaktičkog apela za boljim i pravičnijim svetom, već dobija i superiorno i zamamno književno ruho.
„Ana Edeš“ je priča o bračnom dvojcu Vizi koji more različite brige – suprug je zabrinut nad sudbinom svoje kraijere višeg državnog službenika u trenutku krupnih društvenih prevrata, dok supruga dobar deo svojih neuroza projektuje kroz potragu za napokon valjanom služavkom za svoje domaćinstvo. Ova slika društvenog darvinizma potpuna je tek sa pojavom naslovne junakinje, smerne i vredne devojke seoskog porekla koja preuzima ulogu služinčeta u ovom domu.
Kako je mnogo puta istaknuto, čini se da Kostolanji ovde počinje roman iznova i iznova kako priča odmiče; i zbilja, to stalno poigravanje onim što akcentuje u ovoj povesti Kostolanji anticipira nadolazeću modernu, ali i pokazuje da pripada soju pisaca koji su brižljivo konstruisali svoje delo pre samog pisanja, a što se čini gotovo neverovatnim zahvatom u svetlu današnje najezde čudno samopuzdanih samoformiranih pisaca ne toliko sklonih pripremama i sličnim finesama. Takva osnova Kostolanju omogućava da bez vidnog upinjanja obezbedi svojim junacima da evoluiraju u sijaset pravaca, te likovi dobijaju na začudnosti i punoći koje ovu višekraku i mnogoznačnu priču čini nesvakidašnjom i krajnje uverljivom. Tako se „Ana Edeš“ pokazuje u više pojavnih oblika – kao esencijalno dobro koje svojim gospodarima služi kao vizir koji im pruža priliku (a koju oni, pak, odbijaju da koriste) da sagledaju vlastite nedostatke i zablude, da bi potom bila podatna i iskrena ljubavnica bratanca gospođe Vizi, te buntovna mlada dama u kojoj se rađa oluja pred nadolazećim nepravdama.
Ipak, reklo bi se, da se i sam Kostolanji poigrava sa svojom ključnom heroinom, nikada joj do kraja ne dajući priliku da dela u svoju korist i pokaže punu odgovornost za svoja delanja; u tu ruku, Kostolanjijeva Ana Edeš je ponajbliža nezaboravnom liku Jakoba Fon Gutema iz istomimenog romana Roberta Valzera, junaka koji spremno sebe definiše kao “finu, lepu, okruglu nulu”. Ipak, ovo nije roman koji se tiče bivstvovanja jednog bića, ovo je suptilna društvena hronika poretka koji će se neumitno urušiti da bi kasnije, neznano kad, ponovo iznikao iz vlastitog pepela. Kostolanji tako ovo svoje delo boji mračnim, diskretno mizantropičnim tonovima koji u sadejstvu sa njegovim istinskim i ideološki neupitnim humanizmom stvara zadivljujuću preciznu sliku neveselog usuda ljudskog roda. Ono što je najvažnije i što se iznova mora ponavljati, Kostolanji do ovog cilja stiže oslanjajući se isključivo na čista književna sredstva.
„Ševa“, kraća po obimu, donosi nešto vedriji ton koji u sebi, pak, krije, čak i mračnije i po pitanje ljudske prirode, poraznije implikacije. Ševa je ružnjikava i nedruželjubiva devojka, već u svojim tridesetim koju roditelji šalju u posetu rođacima. Tokom tog perioda razdvojenosti, nakon suza i početne grandiozne tuge, roditelji otkrivaju čari života bez kćerke koja je, kako će i sami nerado spoznati, bila remetilački faktor njihovoj (malograđanskoj) sreći i životu puni(ji)m plućima, oličienom u poseti pozorištu i prestižnim kafanama, bančenju, nerezonskim kupovinama i sličnim hirovima.
Tako zlosrećna Ševa biva grana na putu mogućoj roditeljskoj sreći, a da toga ne bude ni svesna. Roditelji se lome između slasti života kakav im je svo vreme bio pred nosom i osećanjem nužne roditeljske ljubavi prema detetu, čak i kada ta ljubav biva ometena plodovima genetske lutrije u kojoj su sami učestvovali. Kostolanji ovde podiže ulog, te hrabro nagoni svoje junake da preispituju svoja osećanja, razvrstavajući iskrena od onih naučenih. Kostolanji ovde kao da baštini nauk velikog Vilijama Blejka koji je u svojoj pesmi Idiot Boy odvažno ustvrdio da je potpuna tek ljubav onih roditelja kojima je dato da u sebi iznalaze sposobnost za ljubav prema detetu kada nema vidljive i lagodne nadoknade.
Osim pitanjima inhibiranih osećanja, Deže Kostolanji se u Ševi, majstorski balansirajući na samoj liniji razdvajanja otvorene persiflaže i suptilne satire, ojačane sveprožinajućom ironijom, dotiče i tema građanske uprizorenosti i društveno uslovljenog u okruženju malograđanske zaproloženosti u opštem i iznuđenom. Iako se kao prvi utisak nameće da je reč o nešto lahorastijoj varijanti onoga iz „Ane Edeš“ (koja je, ipak, nastala nekoliko godina kasnije), Kostolanjijeva opažanja izneta u „Ševi“ na duže staze ostavljaju neveseliji i mučniji utisak. .
Ova dva romana su za početnike prava mera za upoznavanje sa nepatvorenim književnim genijem Dežeom Kostolanjijem koga i naprednija čitalačka publika preostalog dela Evrope podrobnije upoznaje tek poslednjih desetak godina. Srećom, neke ljubavi traju, a neki darovi nikada ne budu zakasneli.

„Bez sumnje pravo remek-delo.“ The Guardian

„Savršena novela čiji je ton pun života, iako tema obuhvata sav bol i razočaranje sveta.“ The New York Review of Books

Deže Kostolanji (mađ. Dezső Kosztolányi; Subotica, 29. mart 1885 – Budimpešta, 3. novembar 1936) je bio mađarski književnik, novinar, publicista, prevodilac književnih dela. Oprobao se u gotovo svim književnim rodovima, od poezije preko esejistike, do pozorišnih komada. Gradeći sopstveni stil, koristio je francuski simbolizam, impresionizam, ekspresionizam, psihološki realizam, a smatra se i začetnikom futurizma u svojoj sredini. Još za života je preveden na sve evropske jezike.
Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac Arpad Kostolanji bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.
Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 190, a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“. Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ. Budapesti Napló) (1906).
U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi. U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.
Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“ vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana, što je i sam napominjao:
Onaj ko ovde odraste, tom su oči šire nego onima koji životno krštenje dožive u jednoj mudro uređenoj prestonici. Mene su tajanstvenost koja se skriva u mađarskoj provinciji i mistika koja se skriva u čoveku iz palanke nagnale na pisanje i samo se u toj meri osećam piscem u kojoj sam dobio snagu od sile koja deluje u provinciji. –  Deže Kostolanji
Od ranih godina patio je od otežanog disanja, najverovatnije astme. Ove probleme od kojih je patio, na simboličan način opisao je između ostalog u članku o Subotici, Bačkoj bulci: „Prašina nizijska“ u časopisu „Élet“:
Onima koji znaju i vole da pišu, posvećujem ovaj naslov, i molim da za njega napišu roman. Prašina nizijska, prašina Bačke je ta, o kojoj ja još ništa čuo nisam. Mada čoveku treba samo dve nedelje da se kvasi u soli ove atmosfere Bačke pa da otkrije ovaj čudan element, ove čestice sivila, koje noću lupaju po mreži na prozoru, koje grlo suše, pluća razaraju, razboljevaju i zavode. Ova prašina ničemu nalik nije. Ova prašina ima neku svoju strukturu, posebnu hemiju, štaviše, svoju filozofiju. –  Deže Kostolanji, 18. septembar 1910
Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti. I ako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima, on je pre svega bio pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija. S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su još i danas.
Prvi znaci teške bolesti: raka grla, pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936. umro u 51. godini života, u predgrađu Budimpešte.
U njegovu čast
U Subotici, njegovo ime nose pozorište alternativnog pristupa i gimnazija za talentovane učenike, a u parku u ulici Šandora Petefija nalazi se spomen-obeležje podignut 2014. godine sa skulpturom, autora Tibora Sarapke i bistom, autora Almaši Gabora, postavljena 1985. godine. Svake godine održavaju se Dani Dežea Kostolanjija.
MG155 (N)