ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2013.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

KCNS, 2013.


Branislav Živanović: TEMPERATURA DRUŠTVA

Žanrovska nesvodivost novog proznog ostvarenja novosadskog pripovedača i romansijera Franje Petrinovića (1957), Gramatika poremećaja – podnaslovom označeno kao balade s početka veka – premda, sledeći logiku tržišta označeno kao roman, našlo je svoje mesto i u ovogodišnjem užem izboru za „Andrićevu nagradu“.

Počev od genitivne sintagme naslova, metaforične koliko paradoksalne, vidimo da je posredi odgovor na pesničku jezičku fiksiranost, dok se sam tekst kreće u znatno širem i raznovrsnijem žanrovskom opsegu nego što sugeriše podnaslov. Roman ispituje granice fabuliranja i smenjivanja formi, iskaza i rečenica, stilskih figura, koje bi na suveren i verodostojan način artikulisale pomanjkanje duševnog stanja intimnog i kolektivnog prostora savremenog društva pod pritiskom protejskog poretka. Petrinović između dužih i kraćih narativnih celina, između poeme, pesme i blokova kratkih priča, nastoji da ispripoveda priču (o) dvoje junaka, Sergeja i njegove supruge/anime Anđelije, birajući, ironično, upravo ton balade za ambijent sage stavljene na udare sredine i poretka koji prete da ugroze njihovu egzistenciju. Pored ovih, iskrsavaju realizam i fantastika, ali i elementi nižih literarnih i paraliterarnih žanrova, poput (auto)biografije, dokumentarizma, feljtona i dnevnopolitičkog komentara.

Vezivno tkivo narativnih i poemskih celina razdvojenih poglavljima/naslovima rešeno je jedinstvom radnje, mesta i likova. Vreme se prostire od osamdesetih godina prošlog veka do sadašnjosti, iz kojih se pripovedač promenljivom fokalizacijom, upravnim i neupravnim govorom, vešto i suvereno oglašava svojim svevidećim flanerskim okom. Poremećaji se očitavaju na relaciji između gramatičkih konvencija i govora, tj. vokabulara novog doba, neuravnoteženosti opservacije i komentara, kao i na planu iskidane naracije. Čitalac često sa sigurnošću ne može da zna ko i kada govori, jer protagonisti su ličnosti iskrivljene percepcije, problematične optike, egocentrici nestabilnog identiteta, što se da očitati i njihovom čestom promenom imena i nadimcima kao ironizovanog tepanja (Serjoža, Serjožica, Sergejčić, Sergejević; Anđelika, Anđa, Anđuša). Preobražaj imena odgovara čestim preobražajima likova, odnosno promeni narativnih strategija. Prostor u koji žele da se asimiluju i steknu afirmaciju je prostor koji ih je proizveo i oblikovao da bi ih kasnije prezreo i odbacio – Novi Sad, sa svojim kvartovima (Podbara, Liman, Telep, Detelinara), suburbanim i marginalnim lokalitetima (kafana, pijaca, ulica, park i dr.). Posredi su likovi različitih ambicija i mogućnosti, odnosno interpretacija, ali koji ne uspevaju da realizuju i razviju sebe i svoje potencijale.

Petrinović ne komentariše savremenu istoriju, već reperkusije minulog vremena; uticaj na oblikovanje jedne mladosti, čije predstavnike nalazi u marginalnim subjektima, tridesetpetogodišnjacima, Sergeju i Anđeliji, rezigniranim subjektima, tipu suvišnih ljudi, u priči nestvarnim koliko stvarnim u realnom svetu: Sergej, klaustrofobični naivni idealista, i Anđelija, agorafobični histerik, čine komplementaran par, binom: pamet i srce. Nemogućnost da odgovore na zahteve stvarnosti rezultira traumom kao proizvodom mehanizama jednog od lica moći, represije i nasilja sredine, koji im ukidaju mogućnost da promene svoju sudbinu i pronađu stabilno uporište u svom životu. Komunikacija, doživljaj sveta, osećaj promašenosti i česti preobražaji u ponašanju i perspektivi likova indikatori su poremećenosti. Shodno promeni unutrašnje i spoljašnje perspektive menjaju se i modaliteti obraćanja, odnosno njihova prisutnost i vidljivost u romanu. Svetlokosi Sergej i crnokosa Anđelija čine dve krajnosti istog modaliteta. NJih dvoje predstavljaju dijagram društva, sinegdohu jednog vremena. Kao antipodi, njihova sudbina, simbolički posmatrano, odgovara figurama/partiji šaha. Ovo ne čudi, budući da Petrinović u trećoj četvrtini romana naročito rabi jedan šahovski termin nemačkog porekla: cugcvang. Reč je o poziciji u šahu u kojoj igrač, iako u prednosti i bezbedan, biva primoran da povlači poteze koji ga postepeno vode matu. Dosledno tragikomičnosti likova, Petrinović groteskno tematizuje njihovu besciljnost pred prinudama života/poretka u modernoj civilizaciji koja poništava individualnost i onemogućava slučaj kao sudbinu, šahovskom kombinatorikom postojanja i neposedovanja vlastite sudbine/smrti, koja od lokalne balade postaje univerzalna antibajka.

Nova misao, 2014.

Franja Petrinović (1957, Novi Slankamen), studirao je u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu. Uređivao je časopis Polja, pisao je za novosadski Dnevnik, a posle toga je bio urednik u izdavačkoj kući Stylos. Piše prozu, eseje i kritike. Do sada je objavio romane Mimezis, mimezis romana (1983, sa Đorđem Pisarevim), Tkivo, opsene: povest (1988, 2001), Izveštaj anđela (1997), Poslednji tumač simetrije (2005) i Almaški kružoci lečenih mesečara (2011); knjigu eseja Pred vratima raja (2002, sa Đorđem Pisarevim) i zbirku priča Trauma – stečajne legende (2009). Dobitnik je više književnih nagrada – Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine (1997), te nagrada „Branko Bajić“ (2002), „Iskra kulture“ (2006), nagrada „Laza Kostić“ (2006), „Stevan Pešić“ (2010) i „Karolj Sirmai“ (2011). Živi u Novom Sadu.