Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

NISAM IZAŠLA IZ SVOJE NOĆI
Ani Erno

Roman koji ispisuje ćerka, u kom se prepliću stvarnost teških bolničkih dana s majkom, koja boluje od Alchajmerove bolesti, i slike iz detinjstva i mladosti, kad je majka bila autoritativna figura koja pruža ljubav i zaštitu.

Kao da su zamenjene uloge koje u unutrašnjoj predstavi sopstva nikada ne mogu biti zamenjene. Bolno smenjivanje osećanja tuge odrasle žene koja je i sama majka, podsvesne ljutnje ćerke, i teškog mirenja s tim da majke više nema, ali da nikad zapravo ne nestaje.

ANI ERNO (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine
dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Rođena je u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na
univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je
književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko
obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno.

Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj
autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman La Place.

Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na
produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom
u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.

U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od
završetka Drugog svetskog rata do kraja 20. veka i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade
Margerit Diras, Fransoa Morijak, Strega.
Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna
ograničenja ličnog sećanja”.

Ne znam da li ću naći dovoljne reči pohvale za ovu divnu ženu i njeno pisanje!

Ani Erno je za mene pravo otkriće. Njena ispovedna proza potpuno je ogoljena. Pronašla sam se u svakoj emociji. Karakteristično za Ani je da piše autobiografsku prozu. Možda je upravo to jedan od razloga što poverujemo svakoj njenoj reči i saosećamo sa njom. Anine rečenice su kratke, ali snažne jer iznose najintimnije patnje, strahove i poraze, gađajući pravo u srce.

Kada je napisala prvu priču o svojoj majci dok je još bila živa, imala je osećaj krivice, kao da ulazi u vreme u kome majke više neće biti. Sledeće što je napisala o njoj bio je upravo ovaj roman “Nisam izašla iz svoje noći”. U pitanju je surova samoispovest u obliku dnevnika koji je pisala o svojim posetama bolesnoj majci u domu za stare. Upravo ovaj dnevnik vodio ju je ka majčinoj smrti.

Već kada je počela da pokazuje prve simptome Alchajmerove bolesti, Ani je izgubila svoju majku, ženu kakva je nekad bila. Ostala je samo bleda senka, tromo telo, neprijatni mirisi… A ona je nosila tonu osećanja krivice zbog svog odnosa prema majci dok je boravila kod nje i posle kada je smestila u dom.

“Prihvatila sam je onakvu kakva je bila, u njenom propadanju.”

Samo ponekad u nekom pogledu, nazrela je majku od pre. I imala je potrebu da piše o njoj, o tim teškim, turobnim danima u bolnici i onim još strašnijim, posle nje, kako bi je zadržala u životu. Kao da se pisanjem može zadržati smrt.

Poslednje što je majka zapisala bilo je “Nisam izašla iz svoje noći”. Tako i Ani zajedno sa svojom majkom ostaje zatočena u toj tami, u usamljenosti, želji za ljubavlju i za onim što je bilo i više nikada neće biti.

Čitajte s radošću,
Vaša Tatjana

K.D.S.5.2.