ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1987.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Nolit, 1987.
Odlično očuvano.

U romanu Pokretne stepenice Svetozar Vlajković je pokazao da dobrom piscu unapred data `priča` ne sputava već podstiče imaginaciju koja se ne dokazuje kroz izmišljanje situacija, likova i odnosa, već kroz njihovo oblikovanje književnim sredstvima. Faktička verodostojnost `podatka` u ovom romanu ne izgleda bitna, a određenost zbivanja, kakvu nameće autobiografsko delo, ne fiksira granicu stvarnog i fiktivnog nego pretvara u stvarno sve što je, možda, i plod fikcije - to je pisac tako u mogućnosti da naknadno stvara svoju autobiografiju.
Nostalgija za minulim, lirska dimenzija ranih životnih doba, dramatičnost opisanog vremena nisu jedini motivi. Težnja da pruži svedočanstvo o neumitnom korozivnom dejstvu životne sredine na jedno čisto biće najvažniji je razlog što se opredelio za pripovedanje svog detinjstva i mladosti. Život je u ovom romanu neka vrsta `pokretnih stepenica` koje autora tokom njegove priče nose bez njegove volje, ostavljajući mu mogućnost prilagođavanja tom kretanju: dopuštajući mu da bar taj čin učini svojim, da mu odredi oblik, način, pa i suštinu.

Svetozar Vlajković (Beograd, 5. januar 1938) srpski je pisac.
Biografija

Godine detinjstva proveo je pod nemačkom okupacijom na Čuburi. Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete.

Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge.

Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je razočaran činjenicom da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima, što izaziva angst koji će biti prisutan u njegovim književnim radovima, i što je razlog prelaska iz dnevnog novinarstva u Umetnički program Radio Beograda.

Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca, jer se `pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja`.

Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. O životu u Parizu će kasnije pisati u nekoliko romana.

Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici `202`. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom.

U 44. godini upoznao je svog oca, koji je bio književnik i koga je razvedena majka držali daleko od njega. Godine 1979. ženi se po drugi put. Kao i prvi, rani, brak, i ovaj se završava razvodom.

Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Venčali su se u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući.

Napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama. Slikarstvom se takođe bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.[1]
Književna dela
Proza

U početku, njegovi romani i priče ispunjeni su poetskom fantastikom. Tadašnji književni kritičari koji su pohvalili njegove romane zamerali su mu suvišak mašte. Pisac je tu kritiku prihvatio kao pohvalu. Već tada je pisanje shvatao kao snevanje u budnom stanju.[2]

Šta bi učinio Zobec, pripovetke,1969
Šuma čudnovata, roman, 1969
Neko drugo leto, roman, 1971
Čubura, negde u Kaliforniji, roman, 1976
Večernji trkači, roman, 1980
Romanom Vera, 1981, započinje serija romana ispovednog karaktera kojima autor sledi uverenje da pisca i njegovo delo treba spojiti znakom jednakosti:
Pokretne stepenice, roman, 1986
Ružičasti arhipelag, roman, 1991
Najslabiji učenik škole igranja, roman, 1992
Karamfla, roman, 1998[3]
Imenik, roman, 1998
Skladište uzdaha, roman, 1998
Tajanstvo spajanja, roman, 2000.[4]

Vezanost za fantastiku nastavlja da ispoljava kao pripovedač. Tako nastaju knjige pripovedaka:

Uzletanje, pripovetke, 1997
Rajska ptica, pripovetke, 2005[5]

U nedostatku tumača svoje literature pisac piše dve knjige - esejističke autobiografije, koje su istovremeno i jedna vrsta apokrifne istorije srpske književnosti u proteklih pola veka. Objavljuje ih njegov prvi izdavač „Prosveta“ koji se nalazi na izdisaju.

Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, 2005[6]
Pustinja u prašumi, 2008.[7]

Uoči propasti Nolita ovaj izdavač objavljuje:

Smirenje na jezeru Leko, roman, 2008
Duga na sajmu knjiga, pripovetke, 2009.[8]

Takođe, pred stavljanje katanca na firmu, nekad ugledni izdavač Rad objavljuje

Neznani vojnik, roman, 2008, novu i konačnu verziju romana Karamfla.

Ovim knjigama Vlajković se pridružuje piscima koji reaguju na društveno-istorijski trenutak. Ali, kao protivtežu, objavljuje i poetsko-fantastični roman

Sanja, 2006, obrađujući jednu od početnih tema svog književnog puta: kako se postaje vilovnjak.
Krajem 2012. godine izlazi roman Stranac. Sve jasniji hrišćanski duh, koji se projavio u nekoliko prethodnih dela, u romanu Stranac dobio je svoj otvoreni izraz. Razmatrajući stranstvovanje kao prirodno osećanje pobožnih ljudi pisac se u ovom delu bavi samospoznajom koja odeljuje novog od starog čoveka u istoj ličnosti.

Drama

Izvedena su tri pozorišna komada Svetozara Vlajkovića:

Grejalica, Atelje 212, 1969
Stvari u vrtu, Teatar Levo, 1970
Rastanak, Beogradsko dramsko pozorište, 1978.

U ovim komadima pisac se bavi pitanjima celovitosti ljudskoga bića, potragom za idealnom ženom koja ne postoji, dramom odrastanja.

Dramski program TV Beograd realizovao je tri njegova teksta:

Džangrizalo, komedija
Džek pot, porodična drama
Zasluge, dramatizacija romana Aleksandra Vuča.

U specijalizovanoj periodici objavljeni su pozorišni komadi:

Zidanje, Scena, 1977
Večernji trkači, Scena, 1983
Don Žuan beogradski, Scena, 1986[9]
Ponavljač, Scena, 1991
Marko&Musa, Savremena srpska drama, 2006
More u liftu, Savremena srpska drama, 2008
I nevidljivi voli vatromet, Savremena srpska drama, 2011.

Nekoliko desetina dramskih tekstova objavio je na televiziji i na radiju. Naročitu pažnju posvetio je radio-igrama za decu i o deci. Dobitnik je desetak nagrada na javnim anonimnim konkursima za radio dramu. Radio Beograd mu je dodelio plaketu za izuzetan doprinos radiofoniji, 2005. Dobitnik je i prve nagrade na javnom konkursu tri pozorišta (Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište u Nišu) za komad Zidanje.
Film

Realizovana su četiri filma za koja je scenario pisao Svetozar Vlajković:

Prvo ubistvo, 1970
Bez, 1972
Kvar, 1979
Čavka, 1982 [10]

Kao glumac, igrao je u filmovima Dejana Đurkovića i Miše Radivojevića, a pojavio se i u seriji Živojina Pavlovića „Pesma“.

Napisao desetak eseja o srpskim piscima i umetnicima sa kojima je bio blizak (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Ljubinka Jovanović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić i drugi).

Najveća priznanja za književni i umetnički rad dobija od anonimnih čitalaca koji mu se javljaju.