ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Stubovi kulture, 2008.

Onaj ko se s mrakom igra, od mraka i gine. Taj nauk, bez obzira na veliki broj zrtava koje su podlegle trijumfu mraka na podrucju nase bivse zemlje, jos nije prihvacen kod nas, te stoga i dalje traje rat izmedu sinova svetla i sinova mraka. Mrak se nezadrzivo siri, i nadam se da ce moja knjiga - ukoliko sam bar malo u pravu - doprineti da svetlo makar na casak jace zasvetli.
David Albahari

Mrak, pre svega, govori o odsustvu morala, i o nespremnosti za preuzimanje odgovornosti za izrecenu rec. David Albahari nije zeleo nikom da sudi, vec da isprica zanimljivu pricu, jedno izmastano vidjenje jugoslovenske tragedije, u kojoj iza svega stoje nejasne i mracne sile koje imaju, bar kako to Albahari vidi, samo jedan cilj: stvaranje haosa i ometanje napretka. Po prvi put u ovoj knjizi Albahari se poigrao elementima krimi-proze i trilera.
Gledano iz druge perspektive, Mrak je prica o odlasku, o cinjenici da se tim cinom nista ne menja, kao i o nadi - ma koliko varljiva ona bila - da je moguca promena koja treba da prethodi povratku.

David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.[1]
Biografija

Rođen je u porodici jevrejskog porekla.

David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“.

Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku.

Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine..[2]

David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3]

Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji.

U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.[5]
Nagrade

Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971.
Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972.
Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973.
Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982.
Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994.
Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994.
NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[6]
Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997.
Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998.
Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005.
Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[7]
Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013.
Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014.
Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015.
Nagrada „Todor Manojlović”, 2015.
Nagrada „Veljkova golubica”, 2016.
Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[8]
Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[9]

Bibliografija
Zbirke priča Romani Knjige eseja

„Porodično vreme“ (1973)
„Obične priče“ (1978)
„Opis smrti“ (1982)
„Fras u šupi“ (1984)
„Jednostavnost“ (1988)
„Pelerina“ (1993)
„Izabrane priče“ (1994)
„Neobične priče“ (1999)
„Drugi jezik“ (2003)
„Senke“ (2006)
„Svake noći u drugom gradu“ (2008)
„21 priča o sreći“ (2017)



„Sudija Dimitrijević“ (1978)
„Cink“ (1988)
„Kratka knjiga“ (1993)
„Snežni čovek“ (1995)
„Mamac“ (1996)
„Mrak“ (1997, 2008)
„Gec i Majer“ (1998)
„Svetski putnik“ (2001)
„Pijavice“ (2006)
„Ludvig“ (2007)
„Brat“ (2008)
„Ćerka“ (2010)
„Kontrolni punkt“ (2011)



„Prepisivanje sveta“ (1997)
„Teret“ (2004)
„Dijaspora i druge stvari“ (2008)