ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2022.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Partizanska knjiga, 2022.

Nešto se mora učiniti
Piše: Vladimir Arsenić
Jedna od mogućnosti za borbu protiv ljudske gluposti i kapitalističke pošasti je umetnost. Slaveći upravo čin kreacije, umetničke i neumetničke jednako, roman `Slepi putnik` pretvara se u apoteozu nove, nadajmo se bolje stvarnosti, nečeg što bi u zvučnoj analogiji s Rastafarijancima, mogla da bude nova religija zasnovana na ljubavi prema planeti i životu...

Ekološki može da se učini kao novi žanr unutar žanrovski veoma razgranatog književnog roda kao što je roman. Međutim, odavno svesni pojedinci i napredna inteligencija misle o tome šta će biti u trenutku kad uništimo floru i faunu. Da ne pominjemo imena, pristojni smo ljudi, ali od Antike i bukoličkih pesama naovamo, priroda i njene sile suprotstavljaju se najopasnijoj od svih vrsta na planeti Zemlji – čoveku. Ekologija se kao nauka razvila tek relativno kasno, termin je uveden godine 1892. koja makar za nas potomke SFRJ ima simbolički značaj. Drugim rečima, ekološki roman ne može biti mnogo stariji od uvođenja pojma u nauku, a ubrzan razvoj doživljava tek s razvijanjem ekoloških pokreta krajem dvadesetog stoleća. Neki bi rekli prekasno.

Naravno, možemo se čuditi, čak i podsmevati činjenici da postoji književni žanr koji se zove ekološki roman, ali ne vidim zašto bismo. Ako postoji krimi, horor, naučnofantastični ili ljubavni, zašto ne bi postojao onaj koji se bavi našom neposrednom životnom okolinom, kao i našim, treba li dodati pogubnim, uticajem na nju. To što se mi i u romanima mahom bavimo pitanjima od „nacionalnog“ značaja, kao da nacije zapravo postoje, kao da se ne radi o pitanjima ko ima pravo da pljačka na određenoj teritoriji, to je zaista naš problem. Istinski ekološki problem, dakle problem opstanka će nas sačekati iza ugla kad shvatimo da nemamo ni vodu, ni vazduh, ni zemlju na kojoj bismo mogli i uz pomoć kojih bismo morali da uzgajamo hranu za sebe i svoje najmilije. Ne samo što smo ih prodali, poklonili, trampili za dan-dva duže u fotelji, nego su oni kome god pripadali izarčeni, uništeni, zagađeni do te mere da su neupotrebljivi. Ako, dakle, politika nema dovoljno svesti da se bavi ovim problemima prvog sveta kako nam je to jednom prilikom saopšteno, onda da se makar književnost bavi njima, da ona kaže ono što drugi ne smeju, i da to kaže na način literarno ubedljiv, duhovit i dovitljiv, e kako bi makar u čitaocima probudili svest o tome šta se, kvragu, dešava.

Roman Slepi putnik Vladimira Mirkova Živanovića mogao bi da se nazove i eko-avanturističkim romanom. Pratimo život i rad Biosferijanovića, ekipe skupljene s raznih strana sveta, a okupljene oko eko-entuzijaste Jovana Petrovića, koja pokušava da sačuva za budućnost nešto od biodiverziteta s plave planete i da nam obezbedi kakvu takvu budućnost. Eksperimenti koje oni vrše i iskusna i intelektualno moćna ekipa koju Jo Va okuplja mogu samo da nas nateraju da stavimo prst na čelo i da pokušamo da u moru moždane tečnosti pronađemo ostrvce smisla koje nazivamo ljudskim mozgom te da ga upotrebimo za nešto drugo osim za samouništenje. Kako videh nedavno negde – postavlja se pitanje zbog čega smo kao vrsta razvili tako masivan mozak ako ćemo se očigledno samouništiti glupošću.
Slepi putnik svojoj temi pridodaje odgovarajuće vidove pripovedanja. On se, upravo zbog ideje diverziteta, čitaocima obraća na različite načine, praveći od mnogoglasja interesantnu i dinamičnu celinu. Tako, na primer, u jednom od poglavlja imate klasične scenarističke trikove, u drugom dobijate kuvarske recepte, u trećem je to naracija u trećem licu, u četvrtom policijski zapisnik – rečju diverzitet života s planete prenosi se u bahtinovsku raznolikost glasova koji tekst oblikuju na taj način da se čitaocu ureže u svest kao lista potencija, mirijada ravnopravnih mogućnosti da se ispriča jedna priča, ona o opstanku planete, koja se iz nepoznatog nam razloga autoru čini važnom. Međutim, ne samo to, za opstanak planete nije dovoljna tek činjenica da se svi pretvorimo u Biosferijanoviće, udružimo se i spasemo je, već je neophodno da se ovaj uništi i novim zameni ovaj odvratni društveni poredak koji nazivamo kapitalizmom i koji nam svima radi o glavi. Boga novca je potrebno pod hitno zameniti novim.
Jedna od mogućnosti za borbu protiv ljudske gluposti i kapitalističke pošasti je umetnost. Slaveći upravo čin kreacije, umetničke i neumetničke jednako, roman Slepi putnik pretvara se u apoteozu nove, nadajmo se bolje stvarnosti, nečeg što bi u zvučnoj analogiji s Rastafarijancima, mogla da bude nova religija zasnovana na ljubavi prema planeti i životu. Ako su poznate monoteističke religije zaljubljene u smrt jer ih tamo, miracolo!, čeka novi i bolji život (srećan im put!), onda je ono što propagira buduća religija Biosferijanovića život per se, bez drugog boga osim života samog, bez druge etičke norme osim one da se od svega uzme onoliko koliko nam je potrebno i ni zerica više, konačno da se ljubav slavi dokle god u nama ima daha. Koliko god to zvučalo utopistički i nemoguće, najpre stoga što smo svi pripadnici iste ubilačke i samoubilačke vrste homo sapiensa, nešto se mora učiniti. Neka Slepi putnik bude sveta knjiga novog i boljeg sveta, onog u koji moramo da verujemo ako nam je do opstanka i života na ovoj planeti. Makar, dok ne nađemo bolju.