„Prvi put čitam knjigu koja traži posle čitanja, još čitanja... Ako je čita običan čovek, dakle čitalac, a njih će biti najviše, reći će: ʼOva je knjiga, čini mi se, pisana samo za mene...i baš mi je potrebna.ʼ I biće da je u pravu. Ako je čita neko iz nauke, možda će reći: ʼJa sam mnogo od ovoga znao...ʼ, a kad se malo zamisli dodaće: ʼMnogo od ovoga nisam znao...ʼ, a na kraju će, možda, zaključiti: ʼNišta veće nema od ljudskog neznanja.ʼ Ako je čita neko ko se, kao ja, bavi rečima, reći će: ʼDok čitam ovu knjigu imam utisak da ona čita meneʼ... a na kraju će, kad sklopi korice, sve svoje utiske sigurno svesti na samo jednu tačnu rečenicu: ʼGde idu reči, tamo ide i duša…ʼ“ Miloje Radović, pesnik