ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1986
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Vasilj Bikov : ZNAK ZLA , Novo delo / Bagdala 1986, str. 260.
Roman.
Očuvanost 4.

Васиљ Биков, рођен је 19. јуна 1924. године, а умро 22. јуна 2003. године. Био је белоруски и совјетски писац, учесник Другог светског рата, капетан. Највише је писао приповести, чија се радња одвија у Другом светском рату и у којима је показан морални избор човека у најдраматичнијим тренуцима живота.

У јуну 1941. године, када је букнуо рат, Биков је био у Украјини, давао испите за 10. разред. Учествујући у борбама одбране долази у Београд, где одступа од своје колоне, па је замало стрељан као немачки шпијун. До лета 1942. године похађа железничку школу у граду Аткарску, да би 1942. године био позван у Црвену армију. У јесен 1943. године постаје млађи поручник. Борио се на 2. и 3. Украјинском фронту. У Киравоградској операцији био је рањен у ногу и у стомак, а грешком је записано да је тамо и погинуо. Чим се опоравио, Биков је наставио да ратује, а учествовао је у операцијама у Румунији, Бугарској, Мађарској, Југославији, Аустрији — као старији поручник, командир вода, а потом и командир војне артиљерије.

После рата, Биков је радио као сликар, књижевни сарадник и новинар. Само на кратко време се враћа у војску (1949–1955) и излази са чином мајора. Био је члан Удружења белоруских књижевника од 1959. године. Због бритке прозе, Бикова је често нападала совјетска критика. Нарочито су га напали 1990. године, када је одлучио да напусти државу. Тако се 8 година касније нашао у Финској, у којој је био члан Удружења књижевника. Године 2002. живео је у Чешкој, па у Немачкој, након које се враћа у Белорусију. Сахрањен је 2003. године на Источном гробљу у Минску.

Биков је почео да објављује своје приче 1947. године. Од почетка књижевне каријере, његова тематика је била углавном ратна, иако је на почетку каријере писао минијатуре са различитим темама. Први зборник „Ход коња“ објавио је 1960. године. Шира совјетска публика га прихвата тек после приповести „Трећа ракета“ (1961). Након тога је штампао приче по многим књижевним часописима, а критика тог времена га је нападала да намерно покушава да оцрни совјетског војника. Упркос томе, што многи уредници одбијају да штампају његове приче, Биков успева већину да одштампа и тако се публика упознаје са причама попут: „Круглански мост“ (1968), „Поћи и не вратити се“ (1978), „Знак несреће“ (1982). Објављује и роман „Каријера“ (1985), где се дотиче питања живота за време рата и после њега. Потом настају познате приповести попут „Бедни људи“ (1994), „Жути песак“, „Зенитчица“, „Пуковник“, „Палитрук Каламијец“ (1995). Биков се дружио и дописивао са песником Ригорем Барадуљином, а заједно су написали књигу „Доживети зелену траву“, која је објављена 2008. године, а над њом су радили 43 године. Пред крај живота, Биков је резимирао сва постигнућа у свом животу и написао књигу успомена „Дуг пут кући“ (2002).

Данас у Минску ради Музеј Васиља Бикава, а неколико белоруских улица и школа носи његово име. Бикав је добитник важних награда: Херој социјалистичког рада (1984), Књижевне награде имена Јакуба Коласа (1964, 1978), Државне награде СССР (1974), Лењинове награде (1986). Проглашен је за Народног писца Белорусије (1980). Добио је ордене Лењина, Радничке Црвене заставе, Црвене звезде, 1. степена Отаџбинског рата, као и бројне медаље. Посмртно је добио награду „Златни апостроф“ (2003). По многим изворима, Биков се истиче као најпревођенији совјетски писац на свету.