Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dečko mojih snova - Lazar Molnar

Broj strana: 376. Presing 2021

O knjizi njen autor kaže:

“Napokon, mentalni kroše svim ideolozima velikosrpstva, ali i ostalim homofobičnim pajacima! Moje ime je Lazar Molnar, i ja vas uveravam da u životu ništa luđe i seksepilnije niste čitali.”

Samo nekoliko nedelja pre nego što će mu umreti majka, mladi brucoš Spasoje Milivojčević stupa u neprimereni odnos sa jednim od asistenata na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Mada zamišljen da bude centralna ličnost prve srpske gej trilogije, u početku je fokus ipak stavljen na okolnosti i ljude koji su Milivojčevića načinili onakvim kakav jeste. Posebna pažnja poklanja se porodici njegovog školskog druga i mučitelja Božidara Kojadinovića (zvanog Botoks), čiji je bahati otac devedesetih godina reketirao pola Jugoslavije. U jednom momentu, Botoks ubija svoju devojku samo zato što ga je snimila dok je vodio ljubav sa muškarcem, a potom počela da ga ucenjuje da će, vrlo brzo, čitav grad saznati za njegove neobične sklonosti. Obeshrabrujuća slika Srbije u raljama kriminala i homofobije. Milerovski minuciozno i bez dlake na jeziku, autor u svom debitantskom romanu dekonstruiše mnoge aktuelne teme, koje do temelja potresaju srpsko društvo. Kolika je zaista cena iskrenosti, i kako smo dopustili da se inauguriše jedna, u toj meri pogubna društvena klima (sveopšteg odijuma i netrpeljivosti), koja svaku zdravu kritiku a priori proglašava za autošovinizam?
Dokle ćemo ćutati? Ćutanje znači odobravanje. Dokle ćemo pristajati − dokle jurodivo saučestvovati u zločinu?
Pred čitaocem je roman o ekstravagantnim mladim muškarcima…

Odlomci iz romana

Nema lepog bez ružnog, niti radosnog bez tužnog, i svako ko je dovoljno dugo boravio na ovoj planeti ukletih i izigranih zna da nikakve koristi neće imati od očajavanja i od nadanja. Gurati napred, kako znamo i umemo u sebi pronalaziti ono malo svetlosti, koja bi bila dovoljna da nam se srca ne bi zaledila kada padne noć. Iskusio sam prvu veliku ljubav, po prvi put osetio toplinu koju mi ona nikad nije mogla pružiti…“


„Taj neuhvatljivi osmeh, koji se jagodicama bojažljivo primicao, mada usiljen i gorak, pa ipak tako zaštitnički, pun neopisive živosti, lekovit i lak kao povetarac, tako svež, prelepi sunčani mirisni osmeh, osmeh nade i ljubavi, gnevni osmeh, taj njen osmeh srčani, osmeh dostojanstveni, osmeh ratnice kraljice očajnice i pravednice, pamtiću dok sam živ. Tako nešto prosto ne možeš zaboraviti, sve i da ti od toga život zavisi…“


„Bio je blatnjav, smejali su mu se, samo je trčao, ni na šta se nije obazirao, dok je kiša pljuštala, niz vrat mu se, i oluke, u nedra slivala. Jedna za drugom, promicale su zgrade. Svirali su mu, psovali mu majku divlji taksisti…“
L- 3. ORM. 4. POL. 10. K. 3