ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1989
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Štefan Hajm: IZVEŠTAJ O CARU DAVIDU, Prosveta 1989, str. 229.
Nemački roman.
Očuvanost 4 i ima posvetu.

Život & priključenija nemačkog jevrejskog pisca Štefana Hajma (1913–2001) po mnogo čemu su tipično nemačka priča za XX vek, barem kada je o intelektualcima reč: emigrirao je iz Nemačke nakon uspostavljanja Molerovog režima (Hajm je bio najmlađi nemački literarni emigrant!), skrasio se u Americi nakon kraćeg predratnog potucanja po Evropi – gde ga je Hitler pristizao korak po korak – pisao i uređivao emigrantske novine, sudelovao u U. S. Army oslobađanju zapadne Evrope (među prvima se iskrcao na obalu Normandije!), a zatim dočekao da, zbog izrazito levičarskog angažmana, prođe kroz makartističkog `toplog zeca`; spakovao pinkle i došao u sveže osnovanu Deutsche Demokratische Republik, možda najapsurdniju od svih `narodnih demokratija` te epohe... Na njegovo ogromno iznenađenje, tamo ga nije dočekao prednacrt za Raj Na Zemlji, nego turobna, tupava diktatura koja je – kako je primetio u jednom intervjuu mnogo godina kasnije – izgradila čuveni Zid zbog vlastite beznadežne inferiornosti: bio je to jedini način da spreči masovno bekstvo onih koji nisu želeli da budu usrećeni na silu. A Hajm to, taj Zid i ostalo, nije odobravao, ali je, eto, razumeo... Definitivno, za intelektualca je put u pakao popločan `konstruktivnošću`! Preživeo je decenije vladavine Ulbrihta, Honekera & comp. kao neka vrsta Sumnjivog Uglednika: bio je objavljivan (hm, ne baš uvek), ali i danonoćno policijski nadziran, uvažavan ali i držan na distanci. Klasična sudbina `levog disidenta` u totalitarnim režimima koji su se dičili svojim levičarskim predznakom. No, Hajm nikada nije uistinu `revidirao`, vlastitoj pameti uprkos: kao i toliki drugi nemački/evropski intelektualci XX veka, virusom Leve Utopije bio je zaražen doživotno, i toga nije ni želeo da se otarasi: iako vrlo kritički nastrojen prema autoritarnim porecima sa pogrešne strane Zida, Hajm je `povratak u kapitalizam` smatrao neoprostivom greškom, ličnim i kolektivnim porazom, sioranovski rečeno, `padom u istoriju`. Kada se Režim raspao, zalagao se – zvuči poznato, ne? – za uspostavljanje `demokratskog socijalizma` koji će `ispraviti greške` autoritarnih prethodnika, ili barem za svojevrsnu ravnopravnu sintezu `istočnog` i `zapadnog` političko-ekonomskog modela; ujedinjenje Nemačke izvedeno tako što je ona bolja i uspešnija naprosto apsorbovala onu drugu, smatrao je tragedijom. Dospeo je, pod stare dane, da bude poslanik u Bundestagu, predstavljajući Partiju demokratskog socijalizma, legitimnu naslednicu one koja je decenijama `berićetno` vladala prostranstvima između GULAG-a i Zida... Šta je to u ljudskom biću što ga tako temeljno onesposobljava za Izvlačenje Konsekvenci, za napuštanje Utopije? Tome su posvećeni tomovi bezbrojnih studija, a teško da o tome i dalje išta pouzdano znamo.