ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1997
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Naslov Bez uzla na jezik : crnogorski narodni humor u anegdotama / [priredio] Đorđije Radonjić
Vrsta građe humor, satira, parodija
URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1997
Izdanje (2., dopunjeno izd.)
Izdavanje i proizvodnja Cetinje : Grafos, 1997 (Cetinje : Grafos)
Fizički opis 418 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Radonjić, Đorđije
Zbirka ǂBiblioteka ǂNovellistica Montenegrina
Napomene Tiraž 1000
Plemeniti cinizam / Rajko Cerović: str. 9-12
O autoru: str. 408
Rječnik manje poznatih riječi i izraza: str. 387-398
Bibliografija: str. 401-407.

Bilješka o autoru

Đorđije Milov RADONJIĆ rođen je na Njegušima 1953. godine. Đetinjstvo je proveo i školovao se prvo na Njegušima, a onda na Cetinju i u Nikšiću. Predavao je maternji jezik u osnovnim školama na Cetinju i u Kotoru, a sada radi kao bibliotekar u osnovnoj školi u Dobroti. Književne radove, reportaže, intervjue, komentare i novinske tekstove objavljivao je u mnogim listovima i časopisima. Član je Udruženja profesionalnih novinara Crne Gore, Crnogorskog društva nezavisnih književnika i Matice crnogorske.
Bez uzla na jezik prva je njegova knjiga.



Po izboru urednika
Veljka Rajkovića
ŽIVI MORAJU DA ŽIVE


LAKO ĆEŠ UMRIJETI

Eto ga као da je na
bačvu jahao!
Živo se u zemlju ne može!

Niko Vasov i Krsto Raut su bili iz istoga sela, a ljeti kada bi izdizali u planinu, bili su još bliže jedan drugome - koliba do kolibe. Niko nije imao jednoga oka, izgubio ga je neđe u mladosti u Ivan-planini, a Krsto nije imao jedne noge, i služio se rasklimtanom drvenom protezom.

Śede Niko i Krsto jedne večeri u kolibi, na Lovćenu, uz ognjište. Odjednom će Krsto:

E, moj Niko, lako li ćeš ti umrijeti!
A kako? - obrecnu se Niko.
Lijepo! Zatvorićeš samo jedno oko! - reče Krsto.

Ne bi Niku pravo, ali ne reče ništa.

Prođe cijela godina i pri jednom ponovnom śedniku, Niko će:
E, moj Krsto, lako li će biti tvojima ako umreš ovđe, u planinu!
A kako? - pripita Krsto.
Lijepo! - dodade Niko. Rašarafiće te i u košine na kakvo magare, lako snijeti u selo!


KAKVA JOJ JE OBUĆA

Zemlja joj kosti
ne primala!
Da Je ljeto, ne bi
da đaolja muha
na nju pala!
Sve ti odilo nazad,
a pete naprijed!

Umrla na Cetinju neka sirota. Kako nije imala nikoga, komšije kupiše sve što mrcu treba, ali umjesto crevalja, obuju joj jeftine patike.
Jedna od komšinica - naricaljka, hvaleći pokojnicu, reče da je zaslužila da joj duša pođe u raj. Neko od prisutnih primijeti:
- Kakva joj je obuća, neće stići ni do Rijeke Crnojevića!



OVAMO NIJE DODILA

Prije zarasta rana
i od noža,
no od jezlka!
Imah te - nemah te,
izgublh te
- poznah te!
Ide od voljnoga do
nevoljnoga!

Cetinjaninu Peśu Gavrilovome umrla majka.
Misli on kako da javi bratu u Budvi, ali da to bude što bezbolnije, da ovaj, ne daj Bože, ne učini što od sebe, pa odluči da mu pošlje telegram:
„Dragi brate, mama nas je napuštila jutros u šest!“
Umjesto brata, došao mu je, poslije sat-dva, povratni telegram:
„Ovamo nije dodila, no javi odmah ako što čuješ novo!“



KAO PECIVO

Eto je, kao da je
grobaru ispod
lopate pobjegla!
Grob joj se ambisao
u sto lakata!
Ne bi ni gavran
na njega
kljun otvorio!


Umrla na Cetinju neka baba, pa kako nije imala bližnjijeh, nije se previše o njoj ni mislilo. Zaboravili čak da joj krpom podvežu glavu, pa mrcu usta ostala otvorena.
Trojica babinih poznanika – Vojo Lauš (Martinović), Sveto Fugile (Marković) i Pero Borozan - pošli da izjave saučešće, pa kada izadoše iz kuće, prvi će Sveto:
- Kuku onome ko nemа svojega!
- Dobro veliš! – dodade Vojo. Viđeste li ovoj babi usta otvorena?
- Jes, vala! – nadoveza se odmah Pero. Da joj staviš jabuku u usta, bila bi ka pecivo!


OOO, RIBE!

Srećnoj đeci roditelj
lako umire!
U devet (sinova) je fala,
a ujednoga
je hrana!
Bonome se nudi, a
zdravome se daje!

Umirala Pokrajvođaninu i šaljivdžiji Miśu Đuraševu majka. Bogu dušu, Bog je neće, ali nije ni to jedina njena i njegova muka. Što joj god ponudi, ona neće, nego uvijek traži nešto čega nema, ili što se ne može nabaviti. Po ko zna koji put, nudi je sin:
- Majko!?
- Evo me, sine!
- Bi li što obišla?
- Bih ribe, sine!
- Ooo, ribe, i ja, mama, bogami! - odvrati on.



KILO TATE

Svi smo zemlja!
Roditelja je žao da je
kao žaba u koru!
Bog dao, Bog uzeo!

Umro Vasu Vidakovu otac. Poslije skoro godinu dana u Vasovoj se fabrici na śednici sindikata razgovara i utvrđuje visina nadoknade onijema kojima neko bližnji u porodici umre. Troškovi su veliki i ljudi sami, od radničkih plata, teško mogu sve to podnijeti. Svako ima svoje mišljenje i svako predlaže, ali nikako da se dogovore o konačnoj, pristojnoj visini nadokande. Vaso ne priča ništa i sve mu već dosadilo.
Ipak, poslije sat-dva, nekako se dogovoriše. Predśednik sindikata pročita zaključak:
- „Da visina nadoknade za one radnike kojima neko u porodici umre, bude dvjesta dinara!“
Tek tada se za riječ javi Vaso:
- To je malo! Mene je prošle godine kilo tate koštalo trideset dinara!

ISKRCAJ GA VIŠE

Danas će i crkva
protočiti (kad
pada velika kiša)!
Turčin na konju i baba
na toljagu,
jedanak na konak!
Kako si? Kao јаrе nа kiši!

Umro Krcun, prijatelj Mirka Tomova i Petra Simova Popovića. Po dobrom običaju, ovi pokupe dosta pokajnica, pa iako je bilo neko zlo vrijeme i vrhla šuljaga, pođu na pokajanje pješke na opanke.
Kad su bili blizu pokojnikove kuće, Mirko po običaju stade, podboči se, pa iako malo teže govori, poče da leleče:
- Lele mene Kr... Kr... Kr...
- Ajde iskrcaj ga više, e se pometosmo! – dobači mu, s vrh jezika, Petar.


ZALELEČI

Od zla oca i od
gore majke!
I zа onaj dan treba
nešto ostaviti!
Što pređe dvadeset i četiri
zuba, to čuju
dvadeset i četiri druga!

Vije mećava bolje li može. Nikola Blažov Bogdanović krenuo sa dva - tri druga na saučešće jednome plemeniku. Kako je već bila duboka noć, kad dođoše blizu kuće, ne znavahu tačno kuđ da krenu, jer od kapije su naprijed vodile dvije prtine.
Pošto zastadoše malo, neko od Nikolinih saputnika priupita:
- Ma, kojom ćemo, stranom sad, zaboga?
- Zaleleči, pa odakle ti se ozovu! – dodade brzo Nikola.


UZDANICA

Ko nema doma,
nema ni dobra!
Još mu ni oči u glavu
nijesu umrle!

Sveto Marković je jedan od onijeh ljudi koji znaju lijepo i odmjereno zalelekati. Ali uvijek i samo onoga koga je smatrao istinskim prijateljem, i dobrim čoekom.
Živio je nekada i radio na Cetinju trgovac Šeko iz Tuzi, poštovan među Cetinjanima. Bio je i Svetov dobar prijatelj. Kada je umro, Svetu ga je bilo iskreno žao i zato riješi da ide u Tuzi na Šekovu sahranu, pa da će požebučke. Pođe iz Cetinja dosta pokajnica, a među njima i on. Kad su bili blizu Šekove kuće, neko opomenu Sveta:
- Znam da ti je Šeka žao, ali se nemoj prevariti da ga zalelečeš! Ovđe nije to običaj!
- A vidiš, baš si mi dobro i na vrijeme skrenuo pažnju! – reče Sveto ovome, pa poslije desetak koraka,
zastade, podboči se i zaleleka:
- Aj, lele, Šeko, uzdanice tuška i cetinjska!
Ne da nije bio red, nego je kasnije porodica posebno zahvalila lelekaču sa Cetinja.



NA NADNICU

Ničija nije gorela do zore!
Miriše na panahiju!
Iz kafhne ne možeš donijeti
ni korist ni poštenje!

U cetinjskoj kafani śede Sveto Fugile i Vojo Krstov. Platili sve što su popili, ili popili sve što su platili - svejedno. Ali, nije im svejedno što bi još mogli piti, ali ne mogu plaćati. Niđe pare ni dinara, a na udugu i „na lapis“, piti se ne može. Ćute, a isto misle. Prvi će pođesti priču Sveto:
- Što da se čini, Vojo, bez раrе i dinara?
- Lako ćemo, Sveto, samo ako ti oćeš!
- Lako!? Nije, bogami, lako doći do para!
- Jeste! Ti dobro lelečeš, a ja znam pomalo, pa ajde da treniramo dva dana u Škrku i da lelečemo na nadnicu
po Katunskoj nahiji!
Sveto se zbog ovoga bio gadno naijedio, pa sa Vojom nije godinama pričao.
MG116 (N)