ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 19??
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

MILORAD RAJČEVIĆ

IZ ŽARKE AFRIKE - uspomene Milorada Rajčevića svjetskog putnika

Izdavač - ???

Godina - 19??

236 strana

19 cm

Edicija - Put oko sveta

Povez - Tvrd

Stanje - Kao na slici, ima pečat `poklon Narodne biblioteke Srbije`, NEDOSTAJE NASLOVNA STRANICA, tekst bez podvlačenja



SADRŽAJ:
ODZIV NAŠE ŠTAMPE O MILORADU RAJČEVIĆU
Svjetski putnik u Sarajevu
Afričke uspomene g. Rajčevića
Povratak svetskog putnika

Predgovor
Na putu za Egipat
Hebron
Gaza
Suecki kanal i Port Sajd
U društvu gospođe Otar de Halide
Egipad
Aleksandrija
Abuki i Rozeta
Kairo i okolina
Stari Egipat
Gize
Luksor
Dolina Nila
Giza
Beli Suef
Jedno staro poznanstvo
Minije
Beni Hasan
Asiut
Ahmin
Kena
Luksor
Put na jug od Hartuma
Vad Medani i El Obeid
Belim Nilom kroz postojbinu Crnaca
Kodok
Audijencija kod kralja plemena Šiljuk
Režaf


`Milorad Rajčević bio je prvi Srbin i Leskovčanin koji je proputovao kroz ceo svet. Na putovanju je proveo više od tri decenije i obišao je obe hemisfere šest puta.

Rođen je krajem 19. veka u okolini Leskovca. U Leskovcu je završio četiri razreda osnovne i dva razreda građanske škole. Nakon školovanja je počeo da uči dekorativno slikarstvo u Beogradu. Želja za učenjem i avanturistički duh već u petnaestoj godini su ga odveli u Beč, gde je učio slikarstvo kod dvorskog slikara.[2] To je bilo i njegovo prvo putovanje van Kraljevine Srbije. Nije uspeo da se skrasi u Beču pa je počeo da obilazi jedno mesto za drugim – Salcburg, Minhen, Štutgart, Nirnberg, Ulm. Potom je otišao u Francusku, gde je proveo tri meseca u Parizu radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera. Iz Francuske je nastavio za Švajcarsku gde je obišao Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel i Lucern. Umesto da se malo odmori od puta i bar na kratko skrasi, Milorad je za vreme boravka u Rijeci došao na ideju da ode u Ameriku. Na riječkom pristaništu je upoznao kapetana Marka Karaksića uz čiju pomoć je dobio mesto na prekookeanskom brodu „Ultania“ koji je išao za Njujork. U Americi je proveo nekoliko meseci, sve dok nije na maratonu povredio nogu zbog čega je morao u bolnicu. Tamo su otkrili da nema pasoš te je vraćen u Evropu. Međutim, Rajčeviću je to bio samo povod da nastavi svoje putovanje pa je otišao kod tetke u Rumuniju. Odatle se, već oporavljen od povrede i materijalno potpomognut od tetke, uputio u Carigrad, a zatim preko Aleksandrije u Jerusalim. Tokom ovih putovanja je naučio pet jezika. Vrativši se u Srbiju, Rajčević je nastavio da se bavi sportom.

1910. godine u Beogradu se upoznao sa braćom Savić, vlasnicima i urednicima „Malog žurnala“, jednog od najtiražnijih jugoslovenskih listova. Pozitivan utisak je naveo redakciju da sa Rajčevićem sklopi opkladu i pošalje ga na put oko sveta. Ponudili su mu dve godine tokom kojih je trebalo da obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku. Pored nagrade od 10.000 dinara, deo dogovora je bio i mesečni honorar od 150 dinara, koji će na svaka tri meseca moći da podigne u mestu koje sam odredi, a što mu je bilo dovoljno da preživi. Pored toga, izvor prihoda mu je bila i prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom.

Uslovi opklade
-Maršrutom je u opštim potezima označen put koji putnik po uslovima opklade mora da pređe.
-Za dokaz da je bio u svakom od pomenutih mesta, podneće potvrdu mesne vlasti.
-Određivanje dana odmora i dužine trajanja određivaće sam putnik po svom nahođenju.
-Odelo putnika imitira uniformu srpskog pešaka s rancem na leđima, u kome, pored najnužnijih lekova (aspirin, kinin, jod, kozji loj i dr) mora uvek da ima i po dva para čistih obojaka. Hoće li se što više nositi, ostavlja se njegovoj uviđajnosti.
-Na putu, putnik ima pravo da se koristi svim prevoznim sredstvima.

Rajčević je oberučke prihvatio opkladu i krenuo na put oko sveta 13. marta 1910. godine. Svečano su ga ispratili njegovi prijatelji sportisti i redakcija „Malog žurnala“. Na put je krenuo sa rancem na leđima, u kome je, osim neophodnih lekova, poneo putničku knjigu – praznu svesku u kojoj je nameravao prikupiti potpise svih značajnijih ljudi na koje bude naišao tokom puta. U putničku knjigu mu se prvi, već posle dva dana puta, upisao princ Đorđe Karađorđević kojeg je sreo u Gornjem Milanovcu. Krećući se ka jugu stigao je i do crnogorskog prestolonaslednika Danila koji mu se takođe upisuje u putničku knjigu i daruje ga jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Iz Crne Gore se uputio ka Italiji, odakle je trebalo da se prebaci u Afriku. Međutim, zbog rata u Tripolitaniji (Libiji) menja maršrutu i odlazi u Francusku, pa zatim u Englesku i Nemačku, da bi već u julu došao do Petrograda. U Rusiji je proveo mesec dana tokom kojih je odsedao u najboljim hotelima i posećivao predstavnike vlasti i istaknute ličnosti da mu se potpišu u putničku knjigu. Uglavnom su ga svi primali sa oduševljenjem, željni da saznaju pojedinosti o njegovom neobičnom poduhvatu. Već početkom avgusta 1910. odlazi u Sibir i dalje na azijski kontinent. Na biciklu prolazi azijske krajeve u kojima sreće za njega čudne ljude i običaje, te oseća nostalgiju za Evropom i njemu poznatim stvarima. Zato se iznenađuje kada u ruskoj Mandžuriji na prijemu kod guvernera čuje starog ruskog oficira koji peva srpsku pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“, koju je ovaj naučio od generala Jovana Lipovca Crnogorca sa kojim je služio u Rusko-japanskom ratu. Odatle se upućuje u Vladivostok pa u Japan. Iz Japana šalje redakciji dopis pun oduševljenja japanskim narodom, koji se, gle čuda, kupa najmanje dva puta dnevno. Naravno, njegovo oduševljenje izazvale su i gejše. U Japanu ga prima i prestolonaslednik, koji odbija da se upiše u njegovu knjigu. Razlog tome jesu japanski običaji po kojima je car božanstvo. Nakon Japana usledili su Singapur, Malezija i Sijam. U Sijamu ga prima kralj lično i daruje mu moped, kako bi mu olakšao put. Tamo je proveo Božić u domu jedne Nemice iz Pančeva. Iz Sijama je otišao u Indiju gde su mu priredili lov na tigrove slonovima. Nakon Indije upućuje se na Cejlon, zatim u Persiju, Siriju gde se pridružio karavanu i nakon nesrećnih okolonosti je prešao iz Damaska u Jerusalim. Tu ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh, nakon čega odlazi na hodočašće po Svetoj zemlji.

U Beograd stiže 21. septembra 1911. godine. Priređen mu je svečani doček na pristaništu, koji su braća Savić snimali da bi ga kasnije prikazivali u svom bioskopu. Iako u toku ovog putovanja nije uspeo da obiđe Afriku i Ameriku Rajčević nije posustao u svojoj želji, te 1912. godine ponovo pristupa planiranju puta u Afriku. U toj nameri ga ometa Prvi balkanski rat u kojem je učestvovao kao vojnik. Već sledeće godine odlazi u Ameriku i obilazi je uzduž i popreko, nakon čega ponovo planira put u Afriku. Činilo se da mu nije suđeno da obiđe crni kontinent pošto je ponovo bio sprečen, ovoga puta Prvim svetskim ratom. Međutim, nakon završetka Velikog rata odlazi u Afriku o kojoj piše u dve knjige „Iz žarke Afrike“. Milorad Rajčević je kao dopisni novinar časopisa „Mali žurnal“ od 1910. do 1930. godine proputovao 70 država. Od njegovih dopisa pravljene su veoma čitane reportaže, a objavljeno je i više knjiga u kojima su opisani njegovi doživljaji sa putovanja.

Nakon svih putovanja povukao se i mirno je živeo u Beogradu. Njegova putnička knjiga je postala najveća i najvrednija zbirka autograma, a Rajčević prvi čovek sa područja nekadašnje Kraljevine SHS koji objavio zbirku sa stotinama potpisa kraljeva, prinčeva, državnih funkcionera i drugih znamenitih ličnosti.

Svoja putovanja opisao je u putopisima:

Iz žarke Afrike, Beograd (samostalno izdanje), 1924
Na dalekom istoku, Beograd (Štamparija Lj.Jakšić), 1930
Autografi znamenitih ličnosti XX veka, Beograd, 1932`



Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.