ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1962
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Omot minimalno iskrzan, unutra odlično očuvano.

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang, 1749-1832 = Goethe, Johann Wolfgang, 1749-1832
Naslov Putovanje po Italiji / Johan Volfgang Gete ; [s nemačkog preveo Branimir Živojinović]
Vrsta građe dokumentar.lit.
Jezik srpski
Godina 1962
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1962 (Beograd : Beogradski grafički zavod)
Fizički opis 445 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Živojinović, Branimir, 1930-2007 (prevodilac)
Živojinović, Branimir, 1930-2007 (prevodilac)
Gluščević, Zoran, 1926-2006 (autor dodatnog teksta)
Gluščević, Zoran, 1926-2006 (autor dodatnog teksta)
Zbirka Svetski klasici. ǂkolo ǂ2 ; 11
(Pl.)
Napomene Prevod dela: Italienische Reise / Johann Wolfgang von Goethe
Str. 9-58: Italija i prvi plodovi preokreta u Geteovom mišljenju i shvatanjima / Zoran Gluščević
Str. 413-[446]; Objašnjenja / B.[Branimir] Ž.[Živojinović]
Predmetne odrednice Italija – Putopisi

Gete, koji je nesumnjivo jedan od vrhova evropske književnosti, koji se dugo razvijao da bi dostigao vrhunac svog drugog dela „Fausta“, zalazi u period svoje zrelosti posle putovanja u Italiju. To je svakako prekretnica u njegovom stvaranju i mišljenju, i ona je opisana u njegovom dnevničkom putopisu „Putovanje po Italiji“, koji je jedno od najzanimljivijih Geteovih dela.
Njegovo putovanje trajalo je od 1786. do 1788. i to je u stvari bilo poklonjenje umetnosti starog veka, grčkoj i rimskoj, i istovremeno otkrovenje mediteranskog pejzaža i renesansnog duha. Pisan jednostavno, u duhu ideja vremena „prosvećenosti‘‘ kao i u skladu sa preciznošću Geteovog mišljenja, ovaj putopis ipak otkriva svu složenost Geteove ličnosti.

Geteova metodika putovanja u germanistici je bila predmet brojnih istraživanja, a posebno je analiziran njegov osobeni stil putovanja po Italiji. Prema mišljenju Hajnriha Niderera, Gete je upravo za vreme svog boravka u Italiji razvio jedinstveno umeće doživljavanja i opažanja. Ono se zasnivalo, pre svega, na svesnom izboru koncepta apstrahovanja koji mu je omogućavao osećaj sopstvenog „stvaranja sveta“. U skladu s tim konceptom, Gete je birao mnoštvo upečatljivih detalja iz okruženja u kome se nalazio i uklapao ih u celinu služeći se pri tome čitavom paletom tehnika za otkrivanje sveta. Jedna od tih tehnika bila je svakako voljna kontrola emocija kojom se postizala mirnoća duše, o čemu se često govori u zapisima sa ovog putovanja. Iz Rima, 10. novembra 1786. godine, Gete piše: „Živim sad ovde u vedrini i miru kakve odavno nisam osećao. Moja navika da sve stvari gledam i shvatam onakve kakve jesu, moje verno ustrajavanje na navici da ne mutim oko, moje potpuno odricanje od bilo kakvih pretenzija, sve mi to ponovo veoma ide naruku i izvanredno mi usrećava dušu. Svakog dana po neki nov značajan predmet, iz dana u dan sveže, velike, neobične slike, i celina o kojoj se dugo misli i sanja, a koju nikada nije moguće maštom dosegnuti“. Sa sebi svojstvenim humorom Gete citira potvrdu tog svog stava iz jednog Vinkelmanovog pisma Frankeu: „Sve u Rimu treba tražiti sa izvesnom ravnodušnošću, inače će smatrati da ste Francuz“ (13. decembra 1786). Mirnoća duše bila je neophodna pred navalom utisaka koji su pretili da preplave senzibilnog posmatrača: „Trebalo bi se ovde [tj. u Rimu] služiti sa hiljadu pisaljki, jer čemu će ovde jedno pero“, piše on 5. novembra 1786. godine.

Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade.
Biografija
Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru.
Rad
Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva.
U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila.
Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.
Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“.
U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.
Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“).
Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.
U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.
U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“).
Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.
Najznačajnija dela
Jadi mladog Vertera
Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti.
Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj.
Godine učenja Vilhelma Majstera
Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda.
Izbor prema sličnosti
U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj.
Putovanja Vilhelma Majstera
Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma.
Bibliografija
Romani
Jadi mladog Vartera (1774)
Putovanja Vilhelma Majstera (1821)
Godine učenja Vilhelma Majstera (1796)
Izbor prema sličnosti
Drame
Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu.
Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti.
Ifigenija na Tauridi
Egmont (1788)
Torkvato Taso (1789)
Faust, prvi deo (1808)
Faust, drugi deo (1832)
Pesme
Prometej 1
Kralj vilenjaka
Rimske elegije (1795)
Rajneke Fuks (Reineke Fuchs)
Godine učenja čarobnjaštva
Herman i Doroteja (1797)
Naučna dela
Metamorfoza biljaka (1790)
Teorija boja (1810)
Putovanje Italijom
Posmrtna posla
Geteovi razgovori

MG P33 (N)