ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1999
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Dučić, Jovan, 1871-1943 = Dučić, Jovan, 1871-1943
Naslov Gradovi i himere / Jovan Dučić
Vrsta građe dokumentar.lit.
Jezik srpski
Godina 1999
Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Dereta`, 1999 (Beograd : `Dereta`)
Fizički opis 327 str. ; 17 cm
Zbirka ǂBiblioteka ǂDžepna knjiga / `Dereta`. ǂKolo ǂ10 ; ǂknj. ǂ7
ISBN 86-7346-068-9 (karton)
Napomene Tiraž 500.
Predmetne odrednice Evropa -- Putopisi
Palestina -- Putopisi
Egipat -- Putopisi

Bogata diplomatska karijera putnika i pesnika na najbolji način je sublimisana i objedinjena u ovoj knjizi. Svako poglavlje ove epistolarne proze nije samo priča o ljudima i predelima već mnogo više.
U svojih deset pisama, Dučić nas vodi kroz Alpe, Ženevu, Pariz, Krf, Rim, Delfe, Atinu, Jerusalim, Kairo...

„Gradovi i Himere“ su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića, koji su pisani u periodu od 1900. do 1940, prvi put objavljeni 1930, i dopunjeni 1940. Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine. Iako je pisao o svojim putovanjima, u njima gotovo da nema dokumentarnih i reporterskih elemenata. Zato su ovi putopisni tekstovi žanrovski bliski eseju. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, smrti i mnogim drugim temama.
Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, istakao je da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze.
Sadržaj i forma
Zbirka se sastoji od deset putopisa:
Prvo pismo iz Švajcarske - Alpi
Drugo pismo iz Švajcarske - Ženeva
Pismo iz Francuske - Pariz
Pismo s Jonskog mora - Krf
Pismo iz Italije - Rim
Prvo pismo iz Grčke - Delfi
Pismo iz Španije - Avila
Drugo pismo iz Grčke - Atina
Pismo iz Palestine - Jerusalim
Pismo iz Egipta - Kairo
Dučićevi putopisi naslovljeni su kao pisma. Na taj način ih je povezao sa putopisnom tradicijom srpske književnosti, to jest, sa putopisnim pismima Ljubomira Nenadovića. Međutim, iako su tako naslovljeni, ovi tekstovi nemaju formalna obeležja pisma, to jest, oni nemaju svoga adresata; ne prožima ih ni intimni ni emotivni ton; i nisu pisani u drugom licu jednine ili množine, već pretežno u prvom, koje povremeno prelazi u treće kada se govori o religiji, istoriji i filozofiji.
Ovi tekstovi su sastavljeni od različite građe. U njima je Dučić pisao o istorijskim događajima, teologiji, književnosti, umetnosti, etnografiji, folkloru, psihologiji, ali i o nacionalnim stereotipima i opštim mestima. Uočljiva je tematska saglasnost između Dučićeve poezije i njegovih putopisa. Njih su obeležile iste opsesivne teme: žena (odnosno ljubav i lepota), smrt, Bog (religija i mitologija), priroda, poezija, umetnost i istorija.
Istorija teksta
Dučić je svoje putopise počeo da piše još 1900. Njegov prvi objavljeni putopis je Pismo iz Ženeve, koji je izašao u mostarskom časopisu Zora. Ostala pisma objavljivana su periodično u Srpskom književnom glasniku.
Putopisi su prvi put objedinjeni u knjigu pod naslovom Gradovi i himere 1930, u okviru petog toma Dučićevih sabranih dela. U tom izdanju bilo ih je osam. Deset godina kasnije, 1940, Srpska književna zadruga je ponovo štampala Gradove i himere, koje je Dučić dopunio sa još dva putopisna teksta: Pismom iz Palestine - Jerusalim i Pismom iz Egipta - Kairo. U njima nema ranije posvete doktoru Kosti Kumanudi. Ovo izdanje se smatra konačnim.
Tekstovi objavljeni po časopisima, u prvom izdanju Sabranih dela i u knjizi Gradovi i himere iz 1940. međusobno se razlikuju. Kako Meša Semimović ističe: U „Sabranim delima“, u knjizi „Gradovi i himere“, znatno su bogatije istorijske reminiscencije i filozofska uopštavanja, više je duhovitih zapažanja, i spretnih kozerskih konverzacija, sve je razuđenije i štedrije. U izdanju SKZ, 1940, nešto su izmenjeni jezik i stil, upotrebljena je slika i misao. Najčešće je kazivanje uspešnije, bogatije, a ponekad kao da je opterećeno rečima bez kojih se moglo. Izmenama je knjiga uglavnom dobila.
Dučićeva poetička stanovišta o putopisu
Eksplicitna poetička načela Jovana Dučića o putopisu kao žanru mogu se naći u njegovom eseju o Pismima iz Norveške Isidore Sekulić. Dučić je smatrao da nema težeg roda i da putopis pre svega treba biti autobiografija jednog srca i jedne pameti. Obrazlažući dalje svoje viđenje ovog žanra istakao je:
Treba onamo otići duboko spreman da se sve uoči, primi, razlikuje, poredi, oseti, zavoli ili omrzne. Ne opisuju se gradovi nego vizije, ni narodi nego rasni geniji, ni umetnička dela nego umetničke mogućnosti, ni kultovi nego njini uticaji, ni događaji nego viši motivi, ni istorija naroda nego istorija duha i duše.
Insistirajući na tome da je jedno pisati o Norveškoj, a drugo pisati o Francuskoj, Italiji ili Španiji, gde ni jedna stvar ne stoji bez veze sa dubokom istorijskom udubinom, Dučić je implicitno odredio njegov predmet pisanja kao teži, složeniji i drugačiji od Isidorinog. U razgovoru sa saradnikom budimpeštanske mesečne revije Literatura, Dučić je, između ostalog, objasnio:
Ja sam na primer odmah posle završetka svojih studija u Ženevi i Parizu stupio u diplomatsku službu, i način života koji sam vodio kao diplomata, vrlo je povoljno uticao na razvoj moga talenta. Upoznavao sam redom metropole, mogao sam mnogo putovati, preda mnom se otvarahu sva vrata do kraljevskih dvorova, i ja sam mogao doći do svega. Moj se obzor proširio, zadobio sam mnoga iskustva, mnogo sam naučio, i došao sam u dodir s ljudima najrazličitije vrste. Jednom reči, pružila mi se svaka prilika za sakupljanje impresija. A to sam uvek i činio. I pisao sam ono što sam posmatrao. Pisao sam o svakoj zemlji u kojoj sam se kretao. Ali to ne behu putopisi; pokušavao sam uvek shvatiti duševni i duhovni život zemlje, i zadržao se jednako na onom što je od večne vrednosti i karakteristično po dotičan narod. Na tom polju ne beše samo književnik, nego i diplomata, koji mora bezuslovno da poznaje nacionalne karakteristike.
Recepcija
Gradovi i himere su od strane književne kritike prihvaćeni hvalospevom. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, smatra da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Boško Novaković vidi Dučića na čelu bogate srpske putopisne proze 20. veka i ističe stilski sjaj, bogatu sadržajnost i oznake modernog evropskog duha, širih estetskih koncepcija i značajnih umetničkih kvaliteta. Slavko Leovac je video Dučićeve putopise kao putopisne eseje o nečemu što je sudbonosno značajno, što je duhovno uzorno i duševno uzbudljivo... a što je suštinski različito od putopisnih uspomena i putničkog dnevnika. Jovan Delić, poentirajući svoju studiju o Gradovima i himerama, ističe: Unapređujući putopis, Dučić ga je otvorio prema eseju, lirici i romanu. Oni koji su ga oponirali, zapravo su ga sledili.
Gradovi i himere su jedna od omiljenih publikacija srpskoga istoričara Milana St. Protića, a upravo ga je ta knjiga inspirisala da napiše, slično Dučiću, svoje putopise u Švajcarskoj (Zemlja Viljema Tela).
MG24