ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1947
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Иван Димитријевич Папањин: ЖИВОТ НА САНТИ (дневник)
Издавач: Накладни Завод Хрватске, Загреб, 1947.год.
Тврди повез, 353 стране, илустровано, латиница.
Очувано као на фотоградијама.
`
1. Важна прекретница у историји истраживања Арктика био је 6. јун 1937. године. Тога дана су совјетски научници званично отворили прву поларну научноистраживачку плутајућу станицу на свету. Станица се звала „Северни пол 1“, пише Russia beyond.
2. Четири члана експедиције и пас Весели привремено су обитавали на огромној санти леда широкој 3 км, дугачкој 5 км и дебелој нешто више од 3 метра. Било је планирано да научници изврше потребна истраживања док се санта креће на југ према Гренланду.
3. Током 1930-их је истраживање суровог арктичког региона било далеко теже него данас, у доба ледоломаца на нуклеарни погон. Полазило се од тога да ће плутајућа станица обезбедити услове за научна истраживања безмало током целе године, што није било могуће извести ни на један други начин. Научници са „Северног пола 1“ имали су задатак да прате метеоролошке показатеље, да прикупљају хидрометеоролошке, хидробиолошке и геофизичке податке, да мере дубину океана на путањи којом се креће ледена санта и да узимају узорке тла са дна. Поред тога, имали су обавезу да помоћу радио-везе и извештаја о временским условима опслужују први директан лет из СССР-а у САД преко Северног пола, који је извршила посада Валерија Чкалова.
4. За станицу су припремљене обилне резерве хране, довољне за 700 дана. Нико није очекивао да ће експедиција трајати толико дуго, али су организатори претпоставили да део намирница може пропасти, и испоставило се да су били у праву. „Са копна смо понели још 150 килограма пељмена“, написао је у својим мемоарима „Лед и пламен“ шеф станице „Северни пол 1“ Иван Папањин: „Они су били замрзнути, али су се због дугог пута и пролећног отопљења претворили у кашу непријатног мириса. Морали смо да их бацимо и уместо њих узмемо неколико свињских и говеђих полутки. На станици смо открили да ни поховани одресци које су најбољи кувари припремили са толико љубави, више нису јестиви“. У пар наврата су научници покушали да устреле брадату фоку и породицу белих медведа који су залутали на санту, али без успеха.
5. Као пребивалиште је члановима експедиције служио шатор од цераде, широк и дугачак четири метра и утопљен са два слоја перја од гавке. Поред тога, видевши да снег може бити изванредан грађевински материјал, научници су направили снежни „дворац“. За истраживачке радове су имали на располагању специјалне гумиране шаторе, два ваздушна чамца за спасавање, два кајака и лаке саонице од јасеновине.
6. Станица је плутала на југ прилично великом брзином. Прелазила је око 30 км за 24 часа. „Санта леда нас је приморавала на непрекидан и напоран рад. Током првих недеља смо се толико умарали да ја понекад нисам имао снаге да узмем оловку и упишем у дневник белешку за тај дан“, сећао се Папањин.
7. Арктичко лето са температуром од неколико степени изнад нуле и непредвидљивом сменом киша и вејавица потпуно је одсекло станицу од „великог копна“. Авион једноставно не би имао где да слети на санту леда са пуно воде која се скупљала од падавина. „На санти има толико језера да им већ можемо давати називе... Ишао сам да видим како вода тече по нашој санти. На једном месту се чак направио водопад, и ако би човек ту пао не би се више извукао“.
8. Поред обавезних научних извештаја радиста Ернст Кренкељ стално је слао са станице у СССР репортаже за новине које су детаљно описивале свакодневицу најнеобичније експедиције на свету. У то време су били популарни радио-маратони, и тада је Кренкељ могао да успостави везу са радио-аматером из Јужне Аустралије и морнаром са Хавајских острва, који су такође будно пратили дешавања на станици „Северни пол 1“.
9. У септембру је већ могао да се осети долазак арктичке зиме. Свакога дана је период сумрака постајао све дужи, сунце се појављивало ниско изнад хоризонта, температура није прелазила нулу, почеле су обилне снежне падавине. „Ветар је у налетима дувао бризном и по 20 метара у секунди. Ретко који метеоролог је на копну имао прилику да прати овакву појаву! Ветар је обарао с ногу. Нисмо могли да изађемо из шатора и удахнемо свежег ваздуха, а у нашој платненој кућици било је истовремено и загушљиво и хладно. Понекад нам се чак вртело у глави“, написао је Папањин.
10. Како се кретала на југ према Гренландском мору, санта се све више осипала, појавиле су се пукотине и почели да отпадају комади. Чланови експедиције су ноћима са зебњом ослушкивали како негде испод њих пуца лед. „Око нас су пукотине и велике водене површине између санти леда. Ако за време ове снежне мећаве, дође до сабијања, тешко ћемо се спасти... Саонице и кајак је засуо снег. Нема изгледа да се пробијемо до складишта са намирницама...“, записао је Папањин у свом дневнику за 29. јануар.
11. У олуји која је почетком фебруара трајала скоро недељу дана на територији станице су се појавиле пукотине широке од пола метра до 5 метара. Потопљено је једино складиште намирница, а складиште технике је било одсечено. Назирала се пукотина испод шатора. „Селимо се у снежну кућу. Координате ћу саопштити накнадно у току дана. Ако се изгуби веза молим вас да се не узнемиравате“, тако је гласила порука коју је радиста послао на „велико копно“.
12. 19. фебруара 1938. године, неколико десетина километара од обала Гренланда, два совјетска парна ледоломца „Тајмир“ и „Мурман“ покупила су научнике са остатака некада огромног леденог острва. Прва плутајућа поларна станица на свету сада се налазила на минијатурној санти леда дугачкој 300 и широкој 200 метара.
13. Чланови експедиције су за 274 дана на санти леда превалили преко 2.400 км. Код куће су дочекани као прави хероји, а убрзо затим су и званично добили такав статус. За изузетан подвиг у проучавању Арктика руководилац станице Иван Папањин, меторолог и геофизичар Јевгениј Фјодоров, радиста Ернст Кренкељ и хидробиолог и океанограф Петар Ширшов награђени су звањем Хероја Совјетског Савеза. После прве плутајуће станице „Северни пол“ СССР је организовао још 30 сличних експедиција. Оне се и даље регуларно организују у савременој Русији.
Данас је ово Мјасњицка улица у Москви. Станица „Северни пол 1“ званично је отвоена 6. јула 1937. Девет месеци касније, након 274 дана плутања према југу, станица се нашла у Гренландском мору. Санта леда је превалила преко 2.000 км.`