ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1986
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

36705) PISMA IZ NIŠA O HAREMIMA , Jelena J. Dimitrijević , Narodna biblioteka Srbije Beograd 1986 , Sama Jelena Dimitrijević u svojim Pismima iz Soluna na pitanje da li je feministkinja odgovara: `U nas ima njih dosta... . I ja sam po malo, ali ne kao Amerikanke“.Njen feminizam se iskazivao u, za naše prilike, sasvim specifičnom vidu, pre svega u radu ženskih društava koja su imala raznovrsne programe - od dobrotvornih do prosvetiteljskih. Bila je (1881) najmlađa upravna članica Podružine Ženskog društva u Nišu; bolničarka za vreme balkanskog rata; Upravna članica Kola srpskih sestara i jedna od pokretača kalendara Vardar, kojim je Kolo pokušavalo da suzbije tuđinsku propagandu i uticaje (naročito na jugu) Srbije. Ipak, najzanimljiviju sliku o njenom životnom angažmanu daju upravo sama njena dela. Sve pesme i putopisi, sva pisma, posvećeni su jednoj jedinoj, dominantnoj temi - ženi, njenom položaju u društvu i porodici, njenim osećanjima. Muškarci se i u lirskim i u proznim radovima pominju uzgred, i samo kao neka vrsta pozadine prema kojoj se oslikava žena. Pisma iz Niša o haremima, i sva potonja - iz Soluna, Indije, Misira, Amerike. Takvo, žensko, viđenje sveta utoliko je zanimljivije što je, očigledno, bilo spontano, i što Jelena Dimitrijević nije ni mogla, niti je pomislila da može i nekako drugačije.
Jelena Dimitrijević je poznavala `kao retko ko orijentalni život“, a i zanimanje za običaje doskorašnjih gospodara bilo je veliko. Tako je postojao dvostruki razlog da se objave Pisma iz Niša , svojevrstan i po mnogo čemu nesvakidašnji putopis. U svom predgovoru za putopise iz Amerike, već priznata i iskusna spisateljica sama definiše svrhu putopisne književnosti: `Svaki putnik obično opisuje mesta i ljude onako kako ih je on sam video“.(13) Putopisni žanr u vreme Jelene Dimitrijević već je imao određeni umetnički status, i u našoj književnosti obeleženoj dominacijom patriotskog osećanja, brzim društvenim promenama, novim naučnim potrebama i unaprećenjem komunikacijskih sistema, bio je, čini se, posebno popularan, verovatno i zato što je vladala naročita usaglašenost između opisa putovanja i nacionalno-oslobodilačkog preporoda. Najčešće, putopis podrazumeva opis putovanja, impresije s puta; i u taj model se sasvim dobro uklapa većina dela Jelene Dimitrijević. Nešto je komplikovaniji slučaj sa Pismima iz Niša jer u njima nije opisano putovanje, niti je putovanje poslužilo da se napiše naučni izveštaj: istorijski, geografski, etnografski. Velika je razlika između strogog, egzaktnog putopisa Stojana Novakovića objavljenog gotovo u isto vreme i o mestima koja su veoma blizu Niša i putopisa Jelene Dimitrijević. Ipak, ova knjiga jeste putopis u kojem se opisuje jedno mesto, odnosno posebna znamenitost toga mesta - haremski život. A haremski život jeste povod da se priča i o običajima i o istoriji. Pisma iz Niša, putopisni prvenac Jelene Dimitrijević, nose u sebi neke od osnovnih problema koji su zaokupljali spisateljku tokom čitavog njenog književnog života. Pre svega, odnos prema sopstvenom narodu koji se suprotstavlja svim ostalim. Već u prvom pismu upućenom Lujzi Jakšić, čitaoca iznenaćuje prejako izraženo osećanje patriotizma. Danas opis Niša i prvog viđenja ovog grada zvuči isuviše sentimentalno i preterano teatralno. Devojčicu koja sa majkom i bratom ugleda grad, obuzima prenaglašena radost: `... ja zadrhtah, uspravih se da ga bolje vidim, raširih ruke da ga zagrlim i, klonuh: naslonih glavu na grudi moje ostarele majke; obe se zaplakasmo...“. Ipak, o fenomenu ovog preteranog patriotizma u pismima Jelene Dimitrijević moglo bi se raspravljati na više načina. Pre svega bi trebalo da se vidi šta se pod patriotizmom podrazumevalo u ono vreme i kakve su bile funkcije patriotskog osećanja u drugim, sličnim delima. Polazno opredeljenje Jelene Dimitrijević nije bio samo stav prema naciji, već pre prema širem i kompleksnijem pojmu domovine, o čemu se posebno mora voditi računa jer je to vreme ubrzanog formiranja moderne nacije i posebnog nacionalnog ushićenja nastalog posle oslobađanja južnih krajeva Srbije. Stoga je i razumljivo ushićenje spisateljke kada kaže: `U niškoj sam crkvi! Niš je naš!“, i odmah zatim sa još jačim patosom: `Srećna si! - Gledaš turske adete u srpskom Nišu . . .“ Iskazana želja da se putnici po svim srpskim običajima uskoro dočekuju ne samo na Nišavi, nego i na Vardaru, u slobodnom Skoplju, sasvim je u duhu užurbane srpske želje da se sva braća oslobode. Slična osećanja nisu retka ni u drugim putopisima iz tog vremena i patriotski zanos je gotovo opšte mesto u literaturi. Zato Pavle Popović bez dvoumljenja i kaže da je patriotizam Jelene Dimitrijević sasvim razumljiva pojava za to vreme. Posebno je zanimljivo da u tom naraslom patriotskom osećanju, pri opisivanju bivših turskih krajeva, nema mržnje na `muslomane“. O njima se govori sa zanima-njem koje može da pruži egzotičan i nepoznat narod. Sa romantičarskom preteranošću se govori o opsesivnosti orijentalne pesme i ljubavi. Zanos koji izaziva turska pesma je toliki da se zaboravi na rat, na čarke preko rovova. U jednom opisu Niša, pesma koja ima naslov Plač Turaka za Nišom, i koja se čuje sa turske strane, izaziva veliko uzbuđenje. Melodija puna uzdaha `ponese te visoko, visoko nad ovim svakidašnjim, prašljivim svijetom u vasionu“.

biblioteka Živa prošlost , fototipsko izdanje knjiga iz 1897 godine, tvrd povez, format 14 x 20 cm , XXXII + 225 strana priredila i pogovor napisala Slobodanka Peković ,