Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SKZ Beograd 1998
tvrdi povez 257 str
nova sa posvetom autorke

Marica Josimčević rođena je u Beogradu 1946. godine. Osnovnu školu, gimnaziju i Filološki fakultet (odsek engleski jezik i književnost, španski jezik) završila je na Beogradskom univerzitetu.
Boravila je na studijskim putovanjima u SAD, Kolumbiji, Panami, Meksiku. Pošto se afirmisala kao književni prevodilac (Fuentes, Arenas, Ljosa, Galjegos, Skorsa i dr.), okrenula se svojoj pravoj književnoj vokaciji – pripovedačkom i romansijerskom radu. Prva zbirka pripovedaka Škorpion je znao, 1989. godine, naišla je na povoljne ocene naše književne kritike, koja je utvrdila da se radi o piscu zrelog književnog izraza, bogate invencije i sklonosti ka fantastici i ezoteriji. U drugoj knjizi Postaja Gospodnja, 1991., autorka je ezoterijsku inspiraciju pretvorila u romaneskno tkivo i tako stvorila razvojni roman sa ezoteričnom temom i snažnom satirom savremenog potrošačkog društva. Treća knjiga, roman Dno na vrhu sveta, 1994., korak je dalje kako u pogledu obogaćivanja romaneskne strukture, tako i u produbljivanju ezoterijskih sadržaja, broja likova i njihovih ličnih sudbina. To je roman koji na neosetan i neprimetan način za čitaoca, ali i za same junake, postepeno menja realnu životnu podlogu ljudske egzistencije, pretvarajući je u ezoterijsku ravan u kojoj se na materijalan i opipljiv način, simbolima ovozemaljskog, ispisuju duhovne i onostrane sudbine glavnih junaka. U zbi-rci pripovedaka Put kože, 1998. (koja je osvojila dve nagrade: “Isidora Sekulić” i “Stevan Pešić”), sintetičnost i preciznost u jeziku, kao i poetično-metaforična izražajnost, dostižu još veći rast. Krećući se na luku od običnog i svakodnevnog do transcedentnog i ezoterijskog, knjiga predstavlja presek apokaliptičnog vremena; u rasapu umornog i izopačenog veka niču klice nove duhovnosti.
Delom Jovanje – knjiga drugom postanju, 2003., Marica Josimčević uvrhunila je svoj književni opus ezoterijske proze. Prvi deo knjige je roman o mističnoj ljubavi koji nam kroz autentično iskustvo prikazuje ceo alhemijski postupak preobražavanja plotske vatre u čist spirit. Drugi deo je svojevrsni rečnik simbola, gde autorka u vidu dnevnika daje dragocena objašnjenja simbola kroz čiji “rast” se prati radnja romana. Upravo taj “hod” kroz evoluciju simbola uslovio je osoben i sasvim nov književni postupak, koji predstavlja raskid sa svakom tradicionalnm formom kako fabuliranja i arhitektonike romana, tako i poimanja vremena i prostora. Da bi se ovo delo valjano razumelo ili tumačilo neophodno je pratiti logiku Višeg Reda, a to znači da se umom – ma koliko jakim – ne može prodreti u značaj i višeslojno zdanje ove knjige, ukoliko izostane Svetlost Srca.
Budući da je prodrlo u suštinu mitotvoraštva, Jovanje posvećenom čitaocu daje ključ za novo čitanje mitologije.
U zbirci kratkih priča Dvoboj na mostu, 2007., autorka se opredelila za sasvim sveden iskaz, iza kojeg se krije gust splet značenja. Naslovi priča najčešće imaju semantičku funkciju, te je njihova pozicija samo uslovna. Po svome sadržaju priče obuhvataju širok spektar ezoterijskih značenja i spiritualnih prodora, a poređane su tako da tvore most na čijem se kraju individualna duhovnost uliva u sabornost.
Botaničar, 2010. i 2011., dramski je prvenac Marice Josimčević, premda je u romanu Dno na vrhu sveta nekoliko poglavlja napisano u dramskom ključu. Drama je i tematski i značenjski višeslojna, s tim što je osnovni tematski okvir apokaliptična atmosfera koja na ovaj ili onaj način dodiruje svakoga. Ono što ovo delo uvodi kao novinu kako za čitaoca tako i za samog autora, jeste konačna pobuna aktera dijalektički ustrojenog društva kroz milenijume, tj. Dželatu je dojadilo da neprestano ubija, a Žrtvi da na ovaj ili onaj način večno stradava. Time se načinje razrešenje za smrtno čvorište Planete. Kroz novu biljku, cvet besmrtnosti – osim što se prikazuje suptilna i nedovoljno poznata veza između čoveka i biljke – naveštava se i Novo, oduhovljeno čovečanstvo.
Zbirka priča Ogledalo ljudskog roda, 2013., postavlja Apokalipsu u svoje tematsko središte, ravnopravno balansirajući između sudbine kolektiviteta i pojedinačnih povesti. Pri tom se ističu dva momenta: da je Apokalipsa pre upisana u tkivo i Biće čoveka nego na papir; i da je Apokalipsa Milost Božja, braneći čoveka od njega samog.
Pored apokaliptičnosti, knjiga obrađuje i druge teme, kao: spiritualni samorast koji se prikazuje kroz otkrivanje raznih ezoterijskih tajni; ljubav; ezoterijska povesnica sveta; pravoslavlje i dr.
U nekima je prisutna bajkovitost, no koja uvek predstavlja samo okvir za novi ili drugačiji raspored simbola.
Iako je kazivanje u ovoj knjizi otvorenije nego u autorkinim ostalim delima, mnoga pitanja su ipak prepuštena čitaočevoj imaginaciji.