ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2015.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Agora, 2015.
Tvrd povez, 194 strane.

Sem što ima pečate i inv. brojeve biblioteke, knjiga je veoma lepo očuvana.

Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“,
živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu,
koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.
Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka,
koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet. No, Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna priča,
koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjem
simetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.

Ovaj pseudo kriminalistički roman, u kome je ubica poznat već od prve stranice, i koji sam postaje detektiv sopstvenog zločina, pokušavajući
da otkrije sopstvenu motivaciju, stalnim aluzijama upućuje čitaoca na one druge, vojne zločine, koji su zapravo onaj neophodni kontekst Agustinovog
naizgled apsurdnog postupka.

Čeril Nimc u American Book Review je o ovom romanu napisala:
“U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noar pokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju,
s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila.
On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen. U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka.
Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima. Ona je simboličko istraživanje naše lične i
kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti. “