ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2006.
Autor: Domaći

Vladeta Jerotic, Milan Popovic - Psihodinamika i psihoterapija neuroza

Ars Libri, Neven, Beograd, 2006.
Tvrdi povez, 564 strane. Knjiga je bibliotecki otpis, sto ce reci da je pecatirana, ali je vrlo dobro ocuvana.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Obimna knjiga Psihodinamika i psihoterapija neuroza dvojice autora, inače vrhunskih stručnjaka, Vladete Jerotića i Milana Popovića, predstavlja poslednjih decenija udžbeničku literaturu za ovu oblast. Ponovno izdanje dokazuje da nije izgubila na aktuelnosti bez obzira na mnogobrojna nova dostignuća i istraživanja.

Psihoterapija je uslovljena slikom o čoveku, shvatanjima o njegovoj prirodi i potrebama. Pošto se ta shvatanja menjaju u toku istorijskog razvoja, dešava se da uvek iznova definišemo šta je predmet psihoterapije.

Владета Јеротић (Београд, 2. август 1924 — Београд, 4. септембар 2018) био је српски неуропсихијатар, психотерапеут, филозоф, књижевник и академик.
БиографијаДетињство, младост и школовање

Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, у Задарској улици, као син јединац у чиновничкој породици. Прва два разреда основне школе завршио је у ОШ „Краљ Петар Први”, у истоименој улици, а друга два разреда у ОШ „Краљ Александар I”, у Дечанској улици. Након основне, уписао је Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде Политике. Гимназија је срушена до темеља за време априлског бомбардовања 1941. године.

Као дете, Владета је био, како сам себе у аутобиографији описује, живахан, немиран и непослушан дечак. Био је друштвен и разговоран, волео је спорт и биоскопе. У школи је најрадије слушао веронауку и историју, желећи да по завршетку гимназије упише Теолошки или Филозофски факултет.[3] Међутим, пред крај школовања, пажњу му је привукла медицина, а након што је Владетином добром пријатељу нагло дијагностикована шизофренија одлучио је да медицину упише ради психијатрије.[3]
Други светски рат

Владета је последње године гимназије завршавао у јеку Другог светског рата. У том периоду, живео је са својом породицом у стамбеној згради у Кондиној улици, где се породица затекла и 6. априла 1941. године за време бомбардовања Београда. У непосредној близини, у Хиландарској улици, била је и зграда Радио Београда, која је том приликом погођена. Током наредних неколико дана, прешао је са породицом прво на Вождовац, а потом у Кумодраж, склањајући се од немира и пожара. Јеротић је, у својој аутобиографији, истакао ужас који је по први пут осетио посматрајући са узвишице свој родни град у пламену.[3] Са оцем је, након ових дешавања, једно време био у војсци у околини Краљева, Ужица и Чачка, али се убрзо вратио у Београд и 1942. уписао и осми разред гимназије. Матурирао је 1943. године. Након тога, до краја рата радио је као болничар-волонтер на хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду, где је био грађански мобилисан. По завршетку рата, 1945. године, уписао је Медицински факултет Универзитета у Београду.
Студије и каријера

На Медицинском факултету дипломирао је 1951. године. Специјализацију из неуропсихијатрије стекао је 1957. године и након тога, од 1958. до 1961, боравио је у Швајцарској, Немачкој и Француској, где је специјализовао психотерапију.

Своје прво запослење пронашао је на Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Тада прелази у болницу „Др Драгиша Мишовић”, на прво психотерапеутско одељење основано у Југославији код примаријуса др Владислава Клајна. Радећи на развоју психотерапије у Србији, готово 20 година био је начелник Психотерапеутског одељења. Ту је стекао велико искуство у раду са пацијентима и постао примаријус.

Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.

Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија (попут јудаизма, будизма и таоизма). Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а у последњим годинама у Београду и осталим градовима Србије.

Јеротића је занимао и утицај религије на психу и понашање човека. У својим радовима је писао да се људска психа састоји од три „паралелно и непрекидно активна” слоја, који се заснивају на веровањима и обичајима из паганизма, Старог завета или Новог завета.[4]

Од 1984. године Јеротић је био члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије и Српске академије наука и уметности (Одељења језика и књижевности). Био је и члан Српског лекарског друштва (психотерапеутска секција), Психотерапеутског друштва Југославије, као и Јунговог удружења у Београду.

Преминуо је у својој 94. години, 4. септембра 2018. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.[5]
Наслеђе

Део Далматинске улице у Београду, од Таковске до Џорџа Вашингтона, назван је 2021. године по Владети Јеротићу.[6]

О његовом животу и раду је 2025. објављена књига Владета Јеротић, харизматични дародавац аутора Бојана Јовановића.[7]
Дела (библиографија)Књиге

Личност младог наркомана – Београд: Институт за алкохолизам и наркоманију, 1974.
Психоанализа и култура – Београд: Бигз (библиотека XХ век), 1974.
Болест и стварање – Београд: Бигз (библиотека XХ Век), 1976.
Између ауторитета и слободе – Београд: Просвета, 1980.
Неуротичне појаве нашег времена – Београд: Коларчев народни универзитет, 1981.
Неуроза као изазов – Београд: Медицинска књига, 1984.
Психодинамика и психотерапија неуроза (са Миланом Поповићем) – Београд: Нолит, 1984.
Дарови наших рођака: I део – Београд: Просвета, 1984; II део – Београд: Просвета 1993.
Човек и његов идентитет – Горњи Милановац: Дечје Новине, 1988.
Јунг између истока и запада – Београд: Просвета, 1990.
Мистичка стања, визије и болести – Горњи Милановац: Дечје Новине, 1992.
Путовање у оба смера – Београд: Плато, 1992.
Како замишљам да бих разговарао са владиком Николајем Велимировићем – Шабац: Шабачко-ваљевска Епархија, 1993.
Разговори са православним духовницима – Врање: Књижевна Заједница „Борисав Станковић“, 1994.
Психолошко и религиозно биће човека – Нови Сад: „Беседе“, 1994.
Вера и нација – Београд: Терсит, 1995.
Само дела љубави остају – Београд: Манастир Хиландар, 1996.
Посете: одломци – Вршац: Ков, 1996.
Старо и ново у хришћанству – Београд: Источник, 1996.
Учење Светог Јована Лествичника и наше време – Београд: Арс Либри, 1996.
Учење Светог Исака Сирина и наше време – Београд: Арс Либри, 1997.
Учење Светог Марка Подвижника и други огледи – Београд: Арс Либри, 1998.
Духовни разговори – Ваљево: Глас Цркве 1997.
Хришћанство и психолошки проблеми човека- Београд: Богословски Факултет Спц, 1997.
Сликарство Светозара Самуровића – Ваљево: Ваљевац, 1998.
Индивидуација и/или обожење – Београд: Арс Либри, 1998.
Дарови наших рођака: III део, Просвета, Београд, 1999.
Моја путовања – Европа и Европљани, Партенон, Београд, 1999.
50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе – Београд: Арс Либри, 2000.
Мудри као змије и безазлени као голубови – Београд: Гутенбергова Галаксија, 2000.
Нова питања и одговори из хришћанско-психотерапеутске праксе – Београд: Арс Либри, Бањалука: Бесједа, 2003.
Дарови наших рођака: IV део – Београд: Арс Либри, 2007.
О тајни – Београд: Арс Либри, 2017.

Преводи

Одабрана дела Сигмунда Фројда, књига 5, из културе и уметности (превели с немачког В. Матић, В. Јеротић, Ђ. Богићевић), Нови Сад: Матица српска, 1969 – 357 стр.; 23 cm
Одабрана дела Сигмунда Фројда, књига 8, Аутобиографија; Нова предавања за увођење у психоанализу (превели с немачког – прво дело – В. Јеротић и – друго дело – Н. Волф), Нови Сад: Матица српска, 1969 – 295 стр., 23 cm
Писма Сигмунда Фројда вереници – Психотерапија, 1, Загреб, 1975, 85-96.