Godina izdanja: 1983
ISBN: 78
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Žan Pijaže / Jean Piaget
Izdavač: Nolit, Beograd
Godina: 1983
Obim: 113 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografiji, kao i u opisu.

Knjiga „Poreklo saznanja: studije iz genetičke epistemologije” predstavlja jedno od ključnih dela švajcarskog psihologa i filozofa Žana Pijažea objavljenih na našim prostorima. Na jugoslovenskom tržištu knjigu je 1983. godine izdala izdavačka kuća „Nolit” iz Beograda u okviru svoje poznate „Psihološke biblioteke”.

Knjiga sadrži odabrane studije fokusirane na genetičku epistemologiju – disciplinu koju je Pijaže utemeljio, a koja se bavi proučavanjem načina na koji ljudska bića (pre svega kroz razvoj deteta) stiču i razvijaju saznanje, naučne pojmove i logičko mišljenje.

Glavne teme koje knjiga pokriva kroz teorijski i empirijski okvir uključuju:
- Senzomotorno poreklo saznanja: Kako se prve strukture znanja formiraju kod novorođenčeta kroz akciju i čula, pre pojave govora i simbola.
- Nastanak logičkih operacija: Prelazak sa intuitivnog mišljenja na konkretne i formalne intelektualne operacije (razvoj pojmova o prostoru, vremenu, uzročnosti i količini).
- Interakcija subjekta i objekta: Pijažeov konstruktivistički stav da saznanje nije prosta kopija stvarnosti, niti je unapred urođeno, već se aktivno konstruiše kroz interakciju deteta sa spoljnim svetom.



Žan Vilijam Fric Pijaže (fr. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 — Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i epistemološkog pogleda koji se danas zajedno nazivaju genetičkom epistemologijom.

Pijaže je pridavao veliki značaj obrazovanju dece. Kao direktor Međunarodnog biroa za obrazovanje, on je 1934. godine izjavio da je „samo obrazovanje sposobno da spase naša društva od mogućeg kolapsa, bilo nasilnog, bilo postepenog”. Njegova teorija razvoja deteta proučava se u programima inicijalnog obrazovanja, a nastavnici nastavljaju da ugrađuju strategije zasnovane na konstruktivizmu.

Pijaže je osnovao Međunarodni centar za genetičku epistemologiju u Ženevi 1955. dok je bio na fakultetu Univerziteta u Ženevi, i rukovodio centrom do svoje smrti 1980. godine. Broj saradnje koje je njegovo osnivanje omogućilo i njihov uticaj na kraju su doveli do toga da se Centar u naučnoj literaturi naziva „Pijažeova fabrika“.

Prema Ernstu fon Glasersfeldu, Pijaže je bio „veliki pionir konstruktivističke teorije saznanja“. Njegove ideje su bile široko popularizovane 1960-ih. To je zatim dovelo do pojave proučavanja razvoja kao glavne poddiscipline u psihologiji. Posle B. F. Skinera bio je drugi najcitiraniji psiholog 20. veka.

Pijaže je rođen 1896. godine u Nešatelu, u frankofonskom regionu Švajcarske. Bio je najstariji sin Artura Pijažea (Švajcarac), profesora srednjovekovne književnosti na Univerzitetu u Nešatelu, i Rebeke Džekson (Francuskinje). Rebeka Džekson je poticala iz ugledne porodice francuskih vlasnika livnica čelika engleskog porekla preko svog pradede rođenog u Lankaširu, proizvođača čelika Džejmsa Džeksona. Pijaže je kao dete rano razvio interesovanje za biologiju i svet prirode. Njegovo interesovanje za zoologiju donelo mu je reputaciju među stručnjacima u toj oblasti nakon što je objavio nekoliko članaka o mekušcima do svoje 15. godine.

Kada je imao 15 godina, njegova bivša dadilja pisala je njegovim roditeljima da se izvini što ih je jednom lagala o borbi protiv otmičara. Otmičar je navodno pokušavao da otme Žana dok je bio beba, u kolicima, a dadilja se navodno borila protiv njega. Nikada nije bilo kidnapera. Pijaže je postao fasciniran time što je nekako formirao sećanje na ovaj incident otmice, sećanje koje je trajalo i nakon što je shvatio da je lažno.

Interesovanje za epistemologiju je razvio zbog kumovih nagovora da proučava filozofiju i logiku. Obrazovao se na Univerzitetu u Nešatelu, a kratko je studirao na Univerzitetu u Cirihu. Za to vreme objavio je dva filozofska rada koja su pokazala pravac njegovog razmišljanja u to vreme, ali koje je kasnije odbacio kao adolescentsku misao. Njegovo interesovanje za psihoanalizu, u to vreme rastuću vrstu psihologije, takođe se može datirati u ovaj period.

Pijaže se nakon diplomiranja preselio iz Švajcarske u Pariz i predavao je u školi za dečake u ulici Grange-Aux-Belles. Školu je vodio Alfred Bine, stvaralac Bine-Simonovog testa (kasnije revidiran od strane Luisa Termana; Stenford-Bine skala inteligencije). Pijaže je pomagao u obeležavanju Bineovih testova inteligencije. Dok je pomagao Bineu, Pijaže je primetio da mala deca dosledno daju pogrešne odgovore na određena pitanja. Pijaže se nije toliko fokusirao na činjenicu da su odgovori dece pogrešni, već na to da su mala deca dosledno prave iste vrste grešaka koje su starija deca i odrasli uspevali da izbegnu. To ga je dovelo do teorije da se kognitivni procesi male dece inherentno razlikuju od onih kod odraslih. Na kraju, trebalo je da predloži globalnu teoriju kognitivnih razvojnih faza u kojima pojedinci pokazuju određene zajedničke obrasce spoznaje u svakom periodu razvoja.

Godine 1921. Pijaže se vratio u Švajcarsku kao direktor instituta Žan Žak Ruso u Ženevi. U to vreme, institut je vodio Eduard Klapared. Pijaže je bio upoznat sa mnogim Klaparedovim idejama, uključujući i onu o psihološkom konceptu opipanja koji je bio usko povezan sa „pokušajima i greškama“ uočenim u ljudskim mentalnim obrascima.

Godine 1923. oženio se sa Valentinom Šatene (7. januara 1899. – 3. jula 1983.);[10] par je imao troje dece, koje je Pijaže proučavao od detinjstva. Od 1925. do 1929. Pijaže je radio kao profesor psihologije, sociologije i filozofije nauke na Univerzitetu u Nešatelu. Žan Pijaže je 1929. godine prihvatio mesto direktora Međunarodnog biroa za obrazovanje i ostao na čelu ove međunarodne organizacije do 1968. Svake godine je sastavljao svoje „Govore direktora” za Savet IBE i za Međunarodnu konferenciju o javnom obrazovanju u kojim se izričito osvrnuo na svoj prosvetni kredo.

Pošto je predavao na Univerzitetu u Ženevi i na Univerzitetu u Parizu 1964. godine, Pijaže je pozvan da služi kao glavni konsultant na dve konferencije na Univerzitetu Kornel (11-13. marta) i Univerzitetu Kalifornije u Berkliju (16-18. marta) . Konferencije su se bavile odnosom kognitivnih studija i razvoja nastavnog plana i programa, i nastojale su da sagledaju implikacije nedavnih istraživanja kognitivnog razvoja dece za nastavne planove i programe.

Godine 1972. Pijažeu je dodeljena Erazmova nagrada, a 1979. Balzanova nagrada za društvene i političke nauke. Pijaže je umro 16. septembra 1980. i, kako je tražio, sahranjen je sa porodicom u neobeleženoj grobnici na Cimetière des Rois (Groblje kraljeva) u Ženevi.

Pre nego što je Pijaže postao psiholog, bavio se istorijom prirode i filozofijom. Doktorirao je 1918. na Univerzitetu u Nešatelu. Zatim je pohađao postdoktorsku obuku u Cirihu (1918–1919) i Parizu (1919–1921). Angažovao ga je Teodor Simon da standardizuje psihometrijske mere za upotrebu kod francuske dece 1919. Teoretičar kakav je poznat široj naučnoj javnosti se pojavio se tek kada se preselio u Ženevu, kada je radio za Eduarda Klapareda kao direktor istraživanja na Institutu Ruso, 1922. godine.

Pijaže se prvi put razvio kao psiholog 1920-ih. Istraživao je skrivenu stranu dečjeg uma. Pijaže je predložio da su deca sa pozicije egocentrizma prešla u sociocentrizam. Za ovo objašnjenje on je kombinovao upotrebu psiholoških i kliničkih metoda kako bi napravio ono što je nazvao poluklinički intervju. Intervju je započeo tako što je deci postavljao standardizovana pitanja i u zavisnosti od toga kako su odgovorili, postavljao im je niz standardnih pitanja. Pijaže je tražio ono što je nazvao „spontanim ubeđenjem“, pa je često postavljao pitanja koja deca nisu očekivala. Tokom studija je primetio da postoji postepena progresija od intuitivnih ka naučnim i društveno prihvatljivim odgovorima. Pijaže je teoretisao da su deca to činila zbog društvene interakcije i izazova idejama mlađe dece od strane ideja one dece koja su bila naprednija.

Ovaj rad je Elton Mejo koristio kao osnovu za čuvene Hotornove eksperimente. Pijažea je dovelo do počasnog doktorata na Harvardu 1936.

Najznačajnija dela:
- Jezik i misao kod deteta (1923)
- Logičko rasuđivanje i razmišljanje kod deteta (1924)
- Poreklo inteligencije kod dece (1936)
- Konstrukcija realnosti kod dece (1937)
- Igre, snovi i imitacija u detinjstvu (1946)
- Psihologija inteligencije (1947)
- Razvoj logičkog mišljenja (1955)
- Nauka o obrazovanju i psihologija deteta (1971)

Uprkos tome što je prestao da bude moderan psiholog, veličina Pijažeovog kontinuiranog uticaja može se meriti globalnim razmerama i aktivnostima Žan Pijažeovog društva, koje održava godišnje konferencije i privlači oko 700 učesnika.[39] Njegova teorija kognitivnog razvoja pokazala se uticajnom u mnogim različitim oblastima:
- Razvojna psihologija
- Obrazovanje i moral
- Istorijska proučavanja mišljenja i saznanja
- Evolucija
- Filozofija
- Primatologija
- Veštačka inteligencija

SADRŽAJ
1. Geneza i struktura u psihologiji inteligencije 9
Istorijski aspekt 10
Svaka geneza polazi od neke strukture i dospeva do neke strukture 12
Svaka struktura ima genezu 14
Ravnoteža 15
Primer logičko-matematičke strukture 17
Proučavanje jednog posebnog slučaja 18
2. Od genetičke psihologije ka epistemologiji 22
Matematičko saznanje i fizičko saznanje 25
Pojmovi konzervacije 28
Logička priroda celog broja 31
3. Opažanje, učenje i empirizam 37
4. Prvobitni organski uslovi (biogeneza saznanja) 47
Lamarkov empirizam 48
Urođenost 50
Od instinkata do inteligencije 53
Autoregulacije 55
5. Povratak klasičnim epistemološkim problemima 58
Epistemologija logike 58
Epistemologija matematike 63
Epistemologija fizike 71
Konstruktivizam i stvaranje novina 80
6. Mit o čulnom poreklu naučnog saznanja 89
Izlaganje problema 90
Obrazovanje logičko-matematičkog saznanja 94
Obrazovanje fizičkog ili eksperimentalnog saznanja 95
Opažanje i inteligencija 101
O Pijažeu i Internacionalnom centru za genetičku epistemologiju 107
Spisak studija genetičko-epistemološkog centra 112