ISBN: 717
Godina izdanja: 717
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Knjiga `Spisi` (izbor) je najvažnije i najuticajnije teorijsko delo francuskog psihoanalitičara i psihijatra Žaka Lakana. Na našim prostorima knjigu je objavila izdavačka kuća Prosveta 1983. godine u okviru poznate biblioteke `Današnji svet`, a urednik izdanja bio je pesnik Miodrag Pavlović.Ova zbirka tekstova, u originalu objavljena u Francuskoj 1966. godine pod naslovom Écrits, predstavlja temelj Lakanovog teorijskog rada koji je iz korena promenio modernu psihoanalizu, filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti.

Žak Mari Emil Lakan (fr. Jacques Marie Émile Lacan; Pariz, 13. april 1901 — Pariz, 9. septembar 1981) bio je francuski psihoanalitičar i psihijatar koji se između ostalog smatrao „najkontroverznijim psihoanalitičarem posle Frojda”.[1] Držeći godišnje seminare u Parizu od 1953. do 1981, Lakan je uticao na mnoge vodeće francuske intelektualce u periodu između 1960. i 1970, posebno na one povezane sa poststrukturalizmom. Njegove ideje imale su značajan uticaj na kritičku teoriju, teorije književnosti, francusku filozofiju 20. veka, sociologiju, feminističku teoriju, teoriju filma i kliničku psihoanalizu.[2]

Biografija
Detinjstvo i mladost
Žak Lakan je rođen u Parizu, 13. aprila 1901, kao najstariji sin od troje dece Emilije i Alfreda Lakana. Njegov otac bio je uspešan prodavac sapuna i ulja. Njegova majka bila je posvećeni katolik, a njegov mlađi brat otišao je u manastir 1929. U Parizu se obrazovao na privatnom jezuitskom Koledžu Stanislas (Le College Stanislas de Paris), a nakon bakalaureata studirao je medicinu. Tokom ranih 1920-ih godina, Lakan je prisustvovao desno orijentisanim političkim skupovima Francuske akcije prema kojima će kasnije biti veoma kritičan, gde se upoznao sa osnivačem Šarlom Morasom. Do sredine 1920-ih, Lakan je postao nezadovoljan religijom i postao je ateista. Oko ovog pitanja se razišao se sa svojom porodicom, koja je predano negovala katoličku tradiciju.[3][4][5]

Godine 1920, pošto ga je vojska odbila jer je bio premršav za vojnu službu, otišao je u medicinsku školu. 1926. i 1927. radio je prvo kao stažista u Specijalnoj bolničkoj službi za psihijatrijske bolesnike u bolnici „Sveta Ana” (Saint Ana) u Parizu u kojoj je ordinaciju imao psihijatar Gaetan Anri Alfred Eduar Leon Mari Gasjen de Klerambo (1872—1934) koji je na Lakana ostavio snažan utisak. Svoj „ulazak u psihoanalizu” Lakan je uglavnom pripisivao uticaju koji je na njega izvršio De Klerambo koga je smatrao svojim „jedinim učiteljem u oblasti psihijatrije”.

1930te
Lakan se specijalizovao u domenu psihijatrije, postao je licencirani forenzički psihijatar, 1932. stekao je naziv doktora nauka odbranivši doktorsku disertaciju iz psihijatrije pod naslovom „O paranoičnoj psihozi i njenom odnosu prema ličnosti” („De la psychose paranoiaque dans ses rapports avec la personalite”). Zbog sveobuhvatnosti i produbljenosti sadržaja doktorske teze, a naročito zbog analize slučaja pacijentkinje Eme (Aimee), Lakanovo delo odmah 1933. su pozdravili i visoko cenili nadrealistički umetnici. Međutim, psihoanalitičari su to delo ignorisali i ona je imala ograničen uspeh (ipak, četiri decenije kasnije ona će biti vrlo čitana i slavna). Paralelno, Lakan je bio posebno zainteresovan za filozofiju Karla Jaspersa i Martina Hajdegera i pohađao je 1939. seminar „Kako čitati Hegela” (posvećen razumevanju Hegelove Fenomenologije duha) koji je Aleksandar Kožev držao na „Ecole Pratique des Hautes Etudes”. U januaru 1934. venčao se Mari-Luiz Blonden (Marie-Louise Blondin). Lakan je bio podvrgnut „didaktičkoj” trening psihoanalizi kod Rudolfa Leveštajna (Rudolph Loewenstein), koja je trajala šest i po godina i završila se 1938. neuspehom.[6]

Od 1937. do 1940. dobio je s Mari-Luiz troje dece, ćerku Karolin (Caroline, 1937—1973), sina Tiboa (Thibaut, rođen 1939) i Sibil (Sybille, rođena 1940). Postao je član Pariskog psihoanalitičkog društva.

U 1936. godini, Lakan je predstavio svoj prvi analitički izveštaj na kongresu Međunarodne psihoanalitičke asocijacije u Marijenbadu na temu „Ogledalo” faze. Predsednik kongresa, Ernest Džons, prekinuo je predavanje pre njegovog zaključenja, jer nije bio voljan da produži Lakanovo vreme prezentacije. Uvređen, Lakan je napustio kongres i otišao da prisustvuje Olimpijskim igrama u Berlinu. Nije preostala nijedna kopija originalnog predavanja.[7]

Lakan je bio aktivan intelektualac iz međuratnog perioda, povezan sa Andre Bretonom, Žoržom Batajom, Salvadorom Dalijem, Pablom Pikasom i sl. „Lakanov interes za nadrealizam prethodio je njegovom interesovanju za psihoanalizu”, objašnjava Dilan Evans, spekulišući da „Lakan možda nikada nije napustio svoje rane nadrealističke simpatije, svoj neoromantični pogled na ludilo kao vrstu `konvulzivne lepote`, svoju proslavu iracionalnosti, i njeno neprijateljstvo prema naučniku koji ubija prirodu tako što je secira.[8]

1940te
Psihoanalitičko društvo Pariza (Société Psychanalytique de Paris) rasformirano je zbog okupacije Francuske od strane nacističke Nemačke 1940. godine. Lakan je potom pozvan da služi u francuskoj vojsci u Val-de-Grac (Val-de-Grace), vojnoj bolnici u Petom pariskom arondismanu, gde je proveo sve vreme trajanja rata. Njegovo treće dete, Sibila, rođena je 1940-e. Tokom nemačke okupacije ne učestvuje ni u kakvim javnim aktivnostima i prima samo privatne pacijente. Od svoje prve supruge Mari-Luiz Blonden Lakan se razveo u decembru 1941.

Posle rata, Psihoanalitičko društvo Pariza obnavlja delovanje, ponovo održava svoje sastanke. Lakan sa Sašom Nahtom (Sacha Nacht) i Danijelom Lagašem (Daniel Lagache) je zadužen za didaktičke analize i kontrolne analize (poznate i kao „analize rada kandidata za psihoanalitičara koje se vrše pod supervizijom određenog analitičara-didaktičara” i igra važnu ulogu i u teorijskom i u institucionalnom smislu. Lakan odlazi u petonedeljnu studijsku posetu Engleskoj gde se sastao sa engleskim analitičarima Vilfred Bionom i Džon Rikmanom. Bionov analitički rad sa grupama uticao je na Lakana koji je kasnije posebno akcentovao značaj grupa kao struktura unutar kojih napreduje teorijski rad u psihoanalizi. Godine 1949. Lakan je predstavio novi rad o „fazi ogledala” na šesnaestom kongresu IPA u Cirihu.

1950te
U 1951. godini, Lakan je počeo da drži privatne nedeljne seminare u Parizu, tokom kojih je pozivao na, kako je govorio, „povratak Frojdu”, i koncentrisanje na jezičku prirodu psihološke simptomatologije. Postajući javni 1953. godine, Lakanovi seminari postali su veoma uticajni u pariskom kulturnom životu, kao i u psihoanalitičkoj teoriji i kliničkoj praksi. Međutim, u Psihoanalitičkom društvu Pariza počinje da se postavlja pitanje Lakanove psihoanalitičke prakse, posebno njegovih kratkih seansi nasuprot uobičajenom, ustanovljenom jednočasovnom trajanju psihoanalitičke seanse. (Lakan je ustanovio psihoanalitičku praksu sa seansama promenljivog trajanja, završavajući kada je smatrao za shodno, čak i posle svega nekoliko minuta).

U januaru 1953. godine, Lakan je izabran za predsednika Psihoanalitičkog društva Pariza, šest meseci potom on je podneo ostavku nakon neslaganja oko promenljive dužine seanse, Lakan i mnoge njegove kolege (Danijel Lagaš, Fransoaz Dolto (Francoise Dolto) i Žilijet Fave-Butonije (Juliette Favez-Boutonier), među ostalima) napustili su Parisko psihoanalitičko društvo kako bi formirali novoosnovano „Francusko psihoanalitičko društvo” („Société Française de Psychanalyse”Société”) (SFP). Posledica toga bila je lišavanje ove grupe članstva u okviru Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Na Kongresu održanom 26. i 27. septembra 1953. u „Institut za psihologiju Univerziteta u Rimu” („Instituto psicologia della Universita di Roma”) Lakan je održao predavanje (poznato kao „Rimski govor”) „Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi” („Fonction et champ de la parole et du langage en psychanalyse”). Lakan je 17. jula 1953. sklopio brak sa Silvijom Makles (Sylvia Makles). (Silvija M. bila je bivša supruga Žorža Bataja od koga se ona razvela u avgustu 1946. godine.) Još dok je bio u braku s Mari-Luiz Blonden, iz njegove izvanbračne veze sa Silvijom Makles-Bataj, Lakan je 3. jula 1941. dobio kćerku Židit (Judith). (Židit je u knjigu rođenih upisana pod prezimenom Bataj, a prezime svog biološkog oca, Lakan, mogla je da uzme tek 1964. godine.) Počev od jeseni 1953. godine Lakan je (tokom deset deset narednih godina, dva puta mesečno) držao svoje seminare u bolnici „Sveta Ana” na kojima je predstavljao istorije slučajeva njegovih pacijenata. Ohrabren prijemom njegove ideje o „povratku Frojdu” i njegovim izveštajem Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Lakan je počeo da ponovo čita Frojdove radove u relaciji sa savremenom filozofijom, lingvistikom, etnologijom, biologijom, i topologijom. Tokom ovog perioda od 1953. do 1964. napisao je ključne studije izložene u tekstovima koji se nalaze u zbirci „Spisi” (Écrits), koja je prvi put objavljena 1966. godine. U prvih deset seminara bavi se razmatranjem temeljnih teorija i shvatanja o tehnici psihoanalize, detaljnim izlaganjem suštinskih pojmova psihoanalize i razradom njene etike. Tokom tog perioda Lakan piše na osnovu seminara koje drži, konferencija na kojima učestvuje i obraćanja na različitim kolokvijumima.

U radu Etika psihoanalize (1959—60)., Lakan definiše etičke temelje psihoanalize i predlaže „Etiku za naše vreme” - koja će, po rečima Frojda, dokazati da je jednaka tragediji savremenog čoveka i „nezadovoljstvu civilizacije.` U korenu etike je želja: jedino obećanje psihoanalize je ulaz-u--Ja (neprevodiva igra reči na francuskom). „Moram doći do mesta gde je Id,` gde analizant otkriva, u apsolutnoj razgolićenosti, istinito poreklo svoje želje. Kraj psihoanalize podrazumeva „prečišćavanje želje.` Ovaj tekst formira osnove Lakanovog rada u narednim godinama. On je branio tri tvrdnje: da psihoanaliza mora imati naučni status, da su frojdovske ideje radikalno promenile koncept subjekta, znanja, i želje, i da je analitičko polje jedino mesto iz kojeg je moguće dovesti u pitanje nedostatke nauke i filozofije.[9]

Njegovi seminari privlačili su mnoge poznate ličnosti (dobro je poznat primer kada je Žan Ipolit (Jean Hyppolite), tokom prvog seminara, analizirao Frojdov tekst „Negacija”, (napisan u julu 1925. i objavljen te godine). Lakanove seminare su posećivali, između ostalih, Aleksandr Koare (Alexandre Koyre), Klod Levi-Stros, Moris Merlo-Ponti (Maurice Merleay-Ponty), etnolog i antropolog Marsel Griol (Marcel Griaule), semiotičar i lingvista Emil Benvenist.

1960te
Počevši od 1962. godine, počela su ozbiljnija pregovaranja kako bi se utvrdio status članova Francuskog psihoanalitičkog društva SFP-a okviru Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja IPA. Lakanova praksa (sa kontroverznim dužinama sesija) i njegov kritički stav prema psihoanalitičkoj ortodoksiji, doveli su do toga da je, u avgustu 1963., u okviru Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja IPA postavljen uslov (ultimatum) da registracija Francuskog psihoanalitičkog društva SFP-a zavisi od uklanjanja Lakana sa liste Francuskog psihoanalitičkog društva SFP sa krajnjim rokom do 31. oktobra 1963. da Žak Lakan mora biti razrešen svojih didaktičkih delatnosti, to jest da mu mora biti ukinuto pravo da obrazuje psihoanalitičare.[10] Dve sedmice pre isteka krajnjeg roka koji je postavilo Međunarodno psihoanalitičko udruženje, odbor analitičara-didaktičara Francuskog psihoanalitičkog društva odustao je od do tada svog hrabrog stava koji je zauzeo 1962. i izjasnio se u prilog zabrani: i Lakan više nije jedan od analitičara-didaktičara. Lakanu su efektivno oduzeta prava da sprovodi analitički trening i na taj način je bio ograničen u pogledu formiranja svoje institucije gde bi primao kandidate koji su želeli da nastave svoje analize sa njim. Naredne godine, 1964. Lakanovci formiraju Psihoanalitičku studijsku grupu koju organizuje Žan Klavrel (Jean Clavreul), pre nego što je Lakan zvanično osnovao Francusku školu psihoanalize.

Konačno, to je i učinio, 21. juna 1964., stvorivši tim putem Frojdijansku školu u Parizu (École Freudienne de Paris-EFP) gde je nastavio rad sa mnogim značajnim predstavnicima „treće generacije” psihoanalitičara: među kojima su bili i Mod Oktav Manjoni, Serž Lekler ... i Žan Klavrel.[11]

Uz podršku Levi-Strosa i Altisera, Lakan je imenovan za predavača (docenta) na École Pratique des Hautes Etudes. Svoja predavanja počeo je novim seminarom „Četiri temeljna pojma psihoanalize” u januaru 1964. godine na Višoj normalnoj školi („Ecole Normale Superieure”). Seminar su pohađali analitičari i mladi studenti filozofije na „Ecole Normale Superieure”, posebno Žak-Alen Miler (Jacques-Allain Miller).

Godine 1966. izašla je publikacija Lakanovi skupljeni „Spisi”, (Écrits), sa indeksom pojmova koji je sastavio Žak-Alan Miler, štampana je u prestižnoj izdavačkoj kući Éditions du Seuil, što je učinilo da „Spisi ” (Écrits) dođu i do mnogo šire publike i podignu Lakanov ugled u široj javnosti. Uspeh publikacije donelo je i naknadno dvotomno izdanje 1969. godine. Knjiga je u ogromnoj meri skrenula pažnju na Parisku frojdovsku školu, značajno i neočekivano je pobudila interes i kod publike koja nije pripadala u intelektualnu elitu.

Do 1960-ih, Lakan je, u očima javnosti, povezivan, sa krajnjom levicom u Francuskoj.[12] Godine 1967. Lakan je izložio „Osnivački akt” („Acte de Fondation”) Pariske frojdovske škole. Novina „Akta” sastoji se u proceduri prolaza-prolaska-prelaza („passe”). Passe se sastoji od svedočenja koje, o samoiskustvu kao (bivšeg) analizanta a posebno o onom ključnom trenutku vlastitog prelaza s pozicije analizanta na poziciju analitičara, „osoba koja je prošla kroz analizu” passant - i koja je u ulozi kandidata za zvanje analitičara Škole - izlaže u prisustvu dvoje svedoka (koji se u proceduri „prolaza” nazivaju passeurs) koje biraju njihovi analitičari (obično su to analitičari Pariske frojdovske škole).

U maju 1968, Lakan je izrazio simpatije i podršku za studentske proteste. Posledično njegovi sledbenici, otvorili su Odeljenje za psihologiju na Univerzitetu u Vensenu. Međutim, Lakanovi nedvosmislen komentari revolucionarnih ideala u politici (1971), povući će oštru liniju između delovanja nekih od njegovih sledbenika i njegovog ličnog stila „pobune”.[13] Godine 1969, Lakan je preselio svoje javne seminare na Faculté de Droit (Panteon) gde je nastavio sa predavanjem analitičke teorije i sa psihoanalitičkom praksom do raspada njegove škole 1980-e.

1970te
Tokom poslednje decenije svog života, Lakan je nastavio da drži svoje naširoko prihvaćene seminare. Tokom ovog perioda, on je razvio svoj koncept muškog i ženskog jouissance-a i stavio jači naglasak na koncept „Realnog” kao tačku nemoguće protivrečnosti u „Simboličkom poretku”. Lakan je nastavio da crpi saznanja iz širokog spektra disciplina, blisko sarađujući sa Fransoa Čengom na klasičnoj kineskoj književnosti[14] i na životu i radu Džejmsa Džojsa sa Žakom Obertom.[15] Ovaj kasni rad imao je najveći uticaj na feminističku misao, kao i na neformalni pokret koji je nastao 1970-e ili 1980-e pod nazivom postmodernizam. U međuvremenu raste uspeh njegovog dela Écrits, koji je preveden (u skraćenom obliku) na nemački i engleski jezik. Držao je predavanja 1975., na Jejlu, Kolumbiji i MIT-u.