Godina izdanja: 1996
ISBN: 55
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Alfred Adler
Naslov originala: nem. Menschenkenntnis
Izdavač: Matica srpska, Novi Sad
Godina: 1996
Obim: 286 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografijama.

„Poznavanje čoveka“ (nem. Menschenkenntnis) jedno je od najvažnijih dela austrijskog psihijatra Alfreda Adlera, osnivača individualne psihologije. Knjiga je nastala iz njegovih predavanja u Beču i usmerena je na praktično razumevanje ljudskog ponašanja.

Struktura dela
- Razvoj psihičkog života: Analiza odnosa pojedinca i društva, kao i formiranje karaktera u detinjstvu.
- Nauka o karakteru: Detaljan prikaz osobina koje Adler deli na agresivne (sujeta, ljubomora, zavist) i neagresivne (povučenost, strah).

Knjiga je pisana jednostavnim jezikom, bez teške stručne terminologije. Namenjena je svima koji žele da bolje razumeju sopstvene motive, unaprede odnose sa ljudima i prepoznaju skrivene ciljeve iza ljudskih postupaka.

Alfred Adler (nem. Alfred Adler; Beč, 7. februar 1870 — Aberdin, 28. maj 1937) je bio austrijski lekar i psihijatar, osnivač škole individualne psihologije. Njegov naglasak na važnosti osećanja pripadnosti, porodične konstelacije i redosleda rođenja izdvaja ga od Frojda i drugih članova Bečkog kruga. On je predložio da doprinos drugima (društveni interes ili Gemeinschaftsgefuhl) predstavlja način na koji pojedinac oseća smisao vrednosti i pripadnosti porodici i društvu. Njegov raniji rad se fokusirao na inferiornost, kompleks inferiornosti, izolacioni element koji igra ključnu ulogu u razvoju ličnosti. Alfred Adler je ljudsko biće posmatrao kao individualnu celinu i zato je svoju psihologiju nazvao „individualna psihologija“ (Orgler 1976).

Adler je bio prvi koji je istakao važnost socijalnog elementa u procesu ponovnog prilagođavanja pojedinca i preneo psihijatriju u zajednicu. Jedna anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, rangirala je Adlera kao 67. najeminentnijeg psihologa 20. veka.

Alfred Adler je rođen 1870. godine u Beču kao treće dete jevrejskog trgovca žitaricama. Kao dete oboleo je od rahitisa i nije mogao da se kreće do svoje četvrte godine. U petoj godini zamalo nije umro od zapaljenja pluća. Tada je odlučio da postane lekar.

Godine 1895. diplomirao je medicinu na Bečkom univerzitetu. Nakon objavljivanja spisa o organskoj inferiornosti 1907. godine, koji su bili u skladu sa shvatanjima psihoanalize, na poziv Zigmunda Frojda pridružio se grupi psihijatara okupljenih oko njega. Međutim, nakon što je Adler objavio spise o agresivnom instinktu i dečjem osećanju inferiornosti, dolazi do razlaza sa Frojdom. Adler je sa onima koji su ga podržavali napustio Bečko psihoanalitičko društvo i 1911. godine osnovao Društvo slobodne psihoanalize, koje je naredne godine promenilo naziv u Društvo individualne psihologije.

Tokom Prvog svetskog rata služio je kao lekar u Austrougarskoj armiji. Nakon rata bio je uključen u različite projekte. Godine 1926. održao je predavanje u SAD i prihvatio mesto profesora na Medicinskom koledžu na Long Ajlendu. Godinu dana posle dolaska nacista na vlast Adler i njegova porodica zauvek napuštaju Beč.

Alfred Adler je umro od srčanog udara 1937. godine u Aberdinu, gde je trebalo da održi seriju predavanja.

Teorija:

Težnja za superiornošću i osećanje inferiornosti

Dva pojma zauzimaju ključno mesto u Adlerovoj teoriji: težnja za superiornošću i osećanje inferiornosti.

Adler je smatrao da postoji jedna motivaciona sila ili težnja koja determiniše ponašanje čoveka. On tu motivacionu silu naziva težnja za superiornošću. Adlerova upotreba ovog termina ima korene u filozofiji Fridriha Ničea, koji govori o volji za moć kao glavnim motivom u životu čoveka. Adler kasnije sve više govori o težnji za superiornošću kao o bolesnoj i neurotičnoj težnji. Uzrok nastanaka ove težnje je osećanje inferiornosti. Drugim rečima, čovek kompenzuje ili prevazilazi osećanje inferiornosti razvijanjem težnje za superiornošću.

Osećanje inferiornosti imaju svi ljudi, u većoj ili manjoj meri. Adler razlikuje dve vrste inferiornosti. Jedna je organska inferiornost. Naime, činjenica je da kod svakog čoveka postoje organi koji su slabije ili jače razvijeni. Takođe, neki ljudi mogu imati bolest, fizičku manu ili nedostatak: srčane smetnje, slabe bubrege ili pluća, dijabetes, astmu, slab vid ili sluh, slabu muskulaturu, razne vrste telesnih deformiteta, urođenu sklonost ka gojaznosti, niskom rastu itd. Prema Adleru, čovek na organsku inferiornost reaguje kompenzacijom i to na sledeći način: inferioran organ ojača, ili postane uvećan, ili osoba psihološki kompenzuje organski problem razvijanjem određene veštine ili određenog tipa ličnosti. Postoji veliki broj ljudi koji uspešno kompenzuju organsku inferiornost. Takođe postoji i određen broj ljudi koji u tome ne uspeju i koji usled toga postaju duboko očajni.

Druga vrsta inferiornosti je psihološka inferiornost, koja je češća od organske. Čovek može biti uveren da je bezvredniji od drugih, koji ga nadmašuju svojim mogućnostima ili postignućima. Npr, neki ljudi su neuspešni u školi ili sportu; neki su odbačeni od društva; neke ljude ismevaju zbog njihovog izgleda. Sa druge strane, osećanje inferiornosti može proizići i iz uzrasta. Tako se dete oseća inferiorno ili manje vredno u odnosu na odrasle. Kao i kod organske inferiornosti, i kod psihološke neke osobe uspešno ostvare kompenzaciju, a neke ne. Razlika između organske i psihološke inferiornosti je u tome što psihološka ne mora odgovarati stvarnosti.

Osoba koju preplavi osećanje inferiornosti može razviti kompleks inferiornosti. Takva osoba postaje stidljiva, plašljiva, nesigurna, neodlučna, pokorna itd. Ona takođe može početi da manipuliše drugim ljudima stalno ponavljajući kako je nesigurna u sebe, kako je u podređenom položaju, kako je manje vredna itd.

Postoji i drugi način na koji ljudi reaguju na inferiornost pored kompenzacije i kompleksa inferiornosti: to je razvijanje kompleksa superiornosti. Pod time se podrazumeva da osoba prikriva osećanje inferiornosti pretvaranjem da je superiorna. Ako je neka osoba bezvredna, jedini način da se oseća vrednom je da kod drugih izazove osećanje bezvrednosti. Dobri primeri za to su hvalisavci, siledžije, ljudi na ne previše važnom položaju i dr. Drastičniji primeri su osobe koje se osećaju moćno nakon izvršenja ubistva, osobe koje vređaju na polnoj, rasnoj, etničkoj, verskoj i drugoj osnovi.

Knjige:
- Studija o manjoj vrednosti organa (1907)
- O nervoznom karakteru (1912)
- Lečenje i vaspitanje (1913)
- Teorija i praksa individualne psihologije (1920)
- Poznavanje ljudi (1927)
- Tehnika individualne psihologije (1928)
- Poznavanje života (1929)
- Problem homoseksualnosti (1930)
- Religija i individualna psihologija (1933)