ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1982
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

61983) SAMOUBISTVO psihologija i psihopatologija , Mikloš Biro , Nolit Beograd 1982 , Svakoga dana ubije se više od hiljadu ljudi; od 1945. do danas samoubistvo je izvršilo više od dvanaest miliona, a pokušalo da ga izvrši oko sto miliona ljudi.

Da li je to mnogo ili malo?

Podatke je izneo i pitanje postavio novosadski psiholog Mikloš Biro u svojoj knjizi Samoubistvo - psihologija i psihopatologija.

Biro piše popularnim, lako-ironičnom stilom, dobro domerenim da bude protivteža ozbiljnosti i sumornosti teme. A tema nije ozbiljna i sumorna samo zato što ljudi pate i umiru, već i zato što je savremena nauka još daleko od toga da nade zadovoljavajuće objašenjenje za fenomen samoubistva, te ne može da predloži iole pouzdaniji lek. Mikloš Biro to priznaje, podvlači, ponavlja. No, o psihologiji i psihopatologiji samoubistva ima i mnogo stvari koje valja znati, i drugih o kojima je potrebno govoriti; knjiga Mikloša Biroa kompetentno uvodi čitaoca, laika kao i psihologa, u ovu oblast.

Autor se latio posla da osvetili ulogu psihologa u razumevanju i spreče- vanju samoubistva, to jest da prikaže meduodnos psihologije i sulcidologije. To je učinio kroz tri odeljka o teoriji, u kojem razmatra najaktuelnije dileme i nerazrešene teorijske probleme, o predikciji (koju definiše kao `je- dinu od retkih delatnosti psihološke dijagnostike koja svojim efektima oprav- dava veličinu uloženog napora«) i o prevenciji samoubistva.

Sve se češće i u nas čuju glasovi da neke pojave, ponašanja, poreme- ćaje valja izvući iz usko psihološko-psihijatrijskih granica, jer im među njima I nije mesto, bar ne Jedino mesto. Retki su, all ih je Ipak sve više, psiholozi koji otvoreno tvrde da neka do sada neprikosnovena područja njihovog de- lovanja treba otvoriti i neprofesionalcima koji se tu mogu sasvim dobro snaći i čija pomoć može biti dragocena kako ugroženima, tako i stručnja- cima. U takve psihologe spada i Mikloš Biro.

Kroz njegovo razmatranje odnosa psihologije i suicidologije, koju on vidi kao multidisciplinarnu (što je jedino i moguće), kao osnovna nit provlači se sledeće uverenje: psihijatrija je dugo svojatala sunciodologiju kao svoje područje, a samoubistvo tretirala kao psihopatološki akt, no sve teorije koje su težile medikalizaciji što znači psihijatrizaciji - suciodologije ubrzo su se pokazale potpuno nemoćnima; potvrda više za neophodnost multisciplinaranog proučavanja samoubistva, u kojem bi morale da sarađuju psihijatrija i filozofija, psihologija i sudska medicina, sociologija i toksikologija, psihoanaliza i biohemija. Na teorijskom se planu, na žalost, nije odmaklo dalje od početka, a što se predikcije samoubistva tiče, činjenice ne govore dobro u prilog uspešnosti praske. Neki napredak se ipak nazire - ali u pravcu procene ugroženosti određenih delova populacije, pogođenih, manje-više pouzdano, utvrđenim faktorima rizika, i pokušaja zaštite tih delova populacije. Ostaje, rezume se, pitanje kako predvideti samoubistvo u konkretnom, pojedinačnom slučaju. Stoga prevencija u ravni pojedinca ostaje otvoren problem, ali savremeni trend socijalne psihijatrije dolazi kao poručen za pre-venciju u širim razmerama. Umesto da se čeka da se ugroženi pojedinac sam javi za pomoć posvećenome profesionalcu (a ishod takvog stanja je onih hiljadu i nešto samoubistava dnevno u svetu), prava vojska dobro pripremljenih neprofesionalaca trebalo bi da krene u susret izrečenim i neizrečenim potrebama ugroženih, to jest onih za koje se, kao za pripadnike populacije, a ne kao za pojedince, pretpostavlja da bi mogli izvršiti samoubistvo.

U svetu je ovakav pristup uveliko uzeo maha. Što se naše zemlje tiče, Mikloš Biro smatra da sve zavisi od toga do koje mere smo mi, profesionalci, konzervirani esnaf, kao i od toga do koje mere se smatramo bogatim društvom koje može sebi da priušti luksuz lišavanja usluga koje nam neprofesionalci dragovoljno nude`.

Deklarisani protivnik narativno-filozofskih objašnjenja suicida, kojima se pribegava u nedostatku egzaktnih, Mikloš Biro je napisao dobru informativnu i instruktivnu knjigu. Posebno treba istaći njegovo nastojanje da svoje kritike postojećih teorija i praksi primeni u sopstvenom radu na predikciji samoubistva i primeri ih našoj populaciji. Ishod je originalna autorova skala za procenu suicidalnog rizika, zasnovana na istraživanju kojim je obuhvaćeno dvesta pokušanih i dvesta izvršenih samoubistava. Pridružujemo se
autoru u uverenju da će korist od ovog dijagnostičkog instrumenta opravdati trud uložen u njegovu izradu.
mek povez, format 11 x 18 cm , latinica, bivši bibliotečki primerak, 197 strana