Godina izdanja: 2012
ISBN: 978-86-6435-061-7
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Boje naših sećanja
Autor: Mišel Pasturo

Izdavač: Karpos, Loznica
Prevod: Bojan Savić-Ostojić
Jezik: srpski / b.c.h.s.
Godina izdanja: 2012

Pismo: latinica
Žanr: filozofija

ISBN: 978-86-6435-061-7

POVEZ: broširani
Br. str.: 199
Fizički opis:
Masa (u gr): 255

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

„Fizičari i hemičari ne vide na isti način boje kao neurolozi i biolozi. Ali, na treći način ih vidi istoričar, sociolog i antropolog. Za njih – a uopšte uzev, za sve hu¬manističke nauke – boja se definiše i proučava prven¬stveno kao društvena činjenica. Pre prirode, pigmenta, oka ili mozga, društvo je to koje „čini“ boju, koje joj daje definiciju i smisao, koje menja njene kodove i vredno¬sti, koje organizuje njene primene i određuje joj uloge.

Govoriti o boji znači govoriti o istoriji reči i jezičkih činjenica, pigmenata i bojila, tehnika sli¬karstva i farbanja. To znači i go¬voriti o njenom mestu u svakodnevnom životu, o kodo¬vima i sistemima koji je prate, propisima koji proističu iz vlasti, o etici i simbolima koje su ustanovile religije, o spekulacijama naučnika, o dostignućima umetnika. Tereni istraživanja i razmišljanja su mnogostruki i stav¬ljaju pred naučnike mnogostruka pitanja.“
Mišel Pasturo

Za „Boje naših sećanja“ francuski istoričar Mišel Pasturo dobio je nagradu Prix Médicis Essai za 2010. godinu.

*

Figura kralja Marka naslikana na fasadi priprate prilepskog manastira Svetih arhanđela, pandan slici njegovog oca, kralja Vukašina, do danas pleni izrazitim likovnim kvalitetima. Uz još jedan sačuvani lik potonje središnje ličnosti srpske narodne epike, to je jedini portret nastao pre no što je taj vladar iz četrnaestog veka ovozemaljski život zamenio mitskim. Njegova bela odežda pomaže da slika bude preciznije datirana – nastala je 1371. godine, kada je njegov otac poginuo u bici na Marici. U kulturi u kojoj je crna boja vezana za smrt i pogrebne rituale može zvučati neobično podatak da je bela haljina ovde žalobno ruho.
To je tek jedna od brojnih ilustracija činjenice da se simboličko korišćenje i shvatanje pojedinih boja menjalo u vremenu i prostoru. Boje su izlazile ili ulazile u fokus interesovanja ljudi, ponekad i sasvim nestajale, što može zvučati paradoksalno. U osamnaestom i devetnaestom veku mnogi su autoriteti, na primer, žučno branili tezu da čovek antike naprosto nije bio u stanju da percipira plavu boju, da je razdvoji od zelene. Nepostojanje autentične reči u starolatinskom (blavus i azureus su mnogo kasnije preuzete iz germanskog i arapskog) samo je jedan od argumenata za ovu neobičnu tezu.
Knjiga Mišela Pasturoa „Crna“ ima podnaslov „Istorija jedne boje“. U izvesnom smislu podnaslov je tačan, mada bi se moglo reći i da je to istorija druge boje, budući da je ovaj autor svoju prvu istorijsku studiju, osam godina ranije, posvetio plavoj boji. Metodološki principi u ove dve knjige su, razume se, isti – slična je i razgovetna i bogata oprema knjige koju u celini preuzima i srpski izdavač.
Za razliku od plave čiji je pohod do današnjeg visokog statusa u kulturi, započet u srednjem veku, bio manje ili više linearan, crna je imala svoje uspone i padove. Uvek prisutna, ona je u izvesnim periodima (kao i bela) bila proglašavana nebojom. U „novom hromatskom poretku“ koji su uspostavili Njutnovi optički eksperimenti za crnu naprosto nije bilo mesta. Ako je nestala iz spekulacija naučnika, crna, međutim, nije iščezla iz života ljudi. Čak i drevne sujeverice preživele su stoleća prosvetiteljstva i nauke: upitajte sebe – da li ćete, na primer, zastati ako vam crna mačka pređe put?
Skoro da zbunjuje podatak da u preobilju literature posvećene fenomenu obojenosti nema sintetičkih istorijskih studija o menama doživljaja i shvatanja boja, o njihovoj ulozi u društvu, načinima dobijanja pigmenata i tehnologiji bojenja. Brojna zasebna istraživanja u ovoj širokoj i heterogenoj oblasti Pasturo objedinjuje na način pristupačan širokom krugu obrazovane publike. Obe studije, i ona posvećena plavoj i ova koja se sada nalazi pred našim čitaocima, nisu toliko pregled fenomena boje kao takvog, već su pre široko zahvaćen presek „istorije odgovora“. Po tome se približavaju studijama o dejstvima slike i „teoriji odgovora“ kakvi su kapitalni radovi Hansa Beltinga ili Dejvida Fridberga.
Putovanje na koje nas autor vodi počinje, jasno, u praskozorje civilizacije. Crna, svojim duhovnim i materijalnim aspektima učestvuje u tom početku: svet se rađa u času kada demijurg razdvaja svetlo od tame. Tama, beskrajna noć, a to je crna, prethodi, dakle, pojavi svetlosti. Na drugoj strani, najstarije rukotvorine svrstane u oblast umetnosti, paleolitske pećinske slike, obilato koriste crne pigmente. Iako su Pasturoovi zaključci, prirodno, najvećim delom izvedeni iz umetničkih dela nastalih u različitim epohama, njegova dominantna oblast nije sama umetnost. Kao istoričar, on najpre posmatra ljude, njihove svakodnevne potrebe, verovanja i običaje. Još od antičkih vremena crna je boja smrti, podzemnog sveta gde gore vatre bez svetlosti. Predrasude vezane za crne životinje potiču iz tog vremena. U hrišćanskom svetu crna postaje boja „princa tame“, palih anđela i svih bića posredno ili neposredno vezanih za nečastivog, sve do jezovitog Dart Vejdera. Ali i u tom univerzumu crna pokazuje svoju ambivalentnu prirodu – nije svaka crna kodirana negativno. U sofisticiranim teološkim raspravama između hromatofila i hromatofoba ona (između ostalog) izlazi kao boja monaškog habita. Crni vitez u pričama o vitezovima Okruglog stola nije po pravilu negativan lik, već mnogo češće neko od pozitivnih junaka koji krije svoj identitet. Refleks tih davnih diskusija pronalazimo i u kasnijim vremenima reformacije kada crna postaje nosilac etičke dimenzije: u odevanju ona je znak suzdržanosti, ozbiljnosti, skromnosti.
Mesto crne u zvaničnim ili nezvaničnim kôdovima odevanja daleko prevazilazi sve ostale boje. Crna podvlači autoritet, nose je klirici, sudije, u nekim zemljama i policajci. Ona je danas znak raznoraznih supkulturnih skupina, oblače je pankeri i bajkeri („pakleni vozači“), naravno i arhitekte – nedavno sam se, u jednoj minhenskoj specijalizovanoj knjižari jedva uzdržao od kupovine knjige sa provokativnim naslovom: „Zašto arhitekti nose crno?“ Pasturo, uzgred, primećuje i da je autoritet fudbalskih sudija znatno opao od časa kada su crne dresove zamenili pastelnim ili fluoroscentnim.
Kao i u slučaju plave, Pasturo pažljivo prati uzajamnu uslovljenost tehnološkog napretka i sklonosti prema pojedinim bojama. Sve dok je nepostojanost bojene tkanine vrlo brzo pretvarala obojenu tkaninu u prljave, izbledele i neatraktivne krpe – crno je bilo boja odevanja nižih društvenih slojeva. Tek kada su, u petnaestom veku, bojadžije – obavezane strogom podelom posla i rigoroznim zakonima – pronašle način da dobiju gustu, blještavu crnu nijansu koja se približava cenjenom krznu, ona postaje boja krunisanih glava.
Novo poglavlje u povesti crne otvara pronalazak štamparske prese. U znaku te boje prolaze i industrijske revolucije, crna je „urbani“ ton industrije, zagađenja, uglja i asfalta. Čak i u modernom društvu označenom neprekidnim tehnološkim inovacijama posredno i prikriveno opstaju uverenja nastala u vreme reformacijskog kolorističkog puritanizma. Boja u dnevnoj štampi je, na primer, sve donedavno, smatrana nosiocem „neozbiljnih“ sadržaja. Velike svetske novine dugo su odbijale da postanu „šarene“, a njihov prelazak na polihromiju nigde nije prošao bez zapenušeniih diskusija. Slično je bilo i sa kinematografijom – ona se izborila za boju mnogo kasnije no što su to tehnološke pretpostavke omogućavale.
Crna u modernoj i avangardnoj umetnosti mogla bi, naravno, biti predmet zasebne studije. Pasturo tek neznatno dotiče ovu oblast. U poslednje dve ili tri decenije barem deset velikih izložbi širom sveta bilo je posvećeno problemu crne monohromije u savremenoj vizuelnoj umetnosti. I svaka od njih kao inicijal ima ikonični Maljevičev „Crni kvadrat“. Ta slika u sebi, čini se, objedinjuje mnoge aspekte avanture crne kroz istoriju. Ona je koliko suma svih pokušaja i razmišljanja u oblasti umetnosti, pokušaj da se prizove i dočara Apsolut, toliko i poziv na jedan sasvim novi početak. Ona je „nigredo“ drevnih alhemičara nastao u možda najtraumatičnijem stoleću čovečanstva.
Knjige Mišela Pasturoa posvećene plavoj i crnoj boji markantno su ocrtane na mapi one difuzne oblasti koju obično nazivamo „kulturne studije“. Nenametljiva erudicija autora i mnoštvo primera čine da se one čitaju poput kakvog književnog dela. Pasturoova perspektiva je – autor to više puta posredno naglašava – „evrocentrična“: iako u knjizi nalazimo i primere potekle izvan evropskog Zapada, njegov fokus usmeren je na područje iz kojeg je poteklo ono što se postepeno pretvara u „globalnu“ civilizaciju. Ne treba sumnjati da bi istraživanje usmereno prema središtima drevnih civilizacija pacifičkog basena donelo podjednako zanimljive rezultate, ali, bila bi to zacelo sasvim drugačija knjiga.
Nedavno sam se, pišući o jednoj više no zanimljivoj izložbi održanoj u Novom Sadu setio jednog citata iz knjige o relikvijama: inventari beleže da su se u riznicama crkava na srednjovekovnom Zapadu nalazili predmeti kakvi su, na primer, pero iz krila arhanđela Gavrila, zraci Vitlejemske zvezde ili ćup pun tmine koju je Mojsije izazvao u Egiptu. Taj spisak našao se kao moto moje izložbe održane pre petnaest godina. Naziv je bio „Tama“ a cela izložba bila je zamišljena kao jednostavna metafora stanja u kojem smo se nalazili kao društvo, i ja kao pojedinac u njemu. Slike su, naravno, bile dominantno tamne, crne. Od tada se neprekidno pitam na osnovu kojih kriterijuma je bilo moguće proveriti i dokazati da je tama u posudi bila baš onaj mrak koji je Mojsije stvorio čudom, a ne neka banalna, obična tmina? Da li je tama u ćupu bila neka vrsta sakralne mačke u džaku? Gusta, neopoziva, protivurečna, crna podjednako prožima racionalnu i iracionalnu stranu našeg bića. Želeli mi to ili ne – živimo sa njom. I svako ima svoju privatnu crnu.
Mileta Prodanović



***
UNOS: 200212
Šifra:

***

Filozofija / esej o bojama /