ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .-
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

odlično očuvana
na nekoliko mesta jedva primetno podvučena po koja reč

sa posvetom urednika Željka Špirića

Zbornik radova grupe psihijatara, psihologa i psihoterapeuta, uglavnom članova odseka za psihijatriju Vojno medicinske akademije, prva je naučna studija u Srbiji posvećena psihotraumatskim poremećajima veterana ratova devedesetih u bivšoj Jugoslaviji.
Ako kažemo da je izdavač publikacije Udruženje boraca ratova 1990. godine opštine Zvezdara i da je zbornik radova izašao 2008. godine, već ove dve proste činjenice otvaraju svu kompleksnost pozicioniranja ovakve naučne studije kroz pitanja: zašto je izdavač studije elitnih stručnjaka Vojno medicinske akademije jedno lokalno, zapravo opštinsko udruženje boraca ratova devedesetih i zašto se studija pojavila gotovo petnaest godina nakon ratnih događaja? Odgovori na ova pitanja otvaraju svu kompleksnost pozicije ratnih veterana u Srbiji: ako izdavač ove studije nije institucija najvišeg ranga iz koje dolaze autori tekstova i studija, dakle Vojno medicinska akademija, već jedno lokalno, opštinsko, veteransko društvo, postavlja se pitanje zašto Vojno medicinska akademija ima distancu u odnosu na rad svojih elitnih stručnjaka? Odgovor leži u distanci, odbijanju i negiranju same države u odnosu na njeno vlastito učestvovanje u ratovima devedesetih. Zanimljivo je da urednik publikacije Željko Špirić i sam konstatuje u uvodniku zbornika, citirajući tekst novinara, da sama država nema odnos i osećaj odgovornosti i priznanje vlastitog učestvovanja u ratovima devedesetih, ali sam nigde ne ulazi u rizik da konstatuje da je i sama psihijatrijska struka iz raznoraznih razloga učestvovala u skrivanju, zataškavanju i negiranju postojanja ovog neobjašnjivog rascepa unutar državne politike koja sakriva stvarnost: da država Srbija nije učesnik rata, a da postoji preko četiristo hiljada građana Srbije sa iskustvom rata. Osim toga još čudnije zvuči da je jedan od recenzenata knjige Miro Čavaljuga, dugogodišnji funkcioner Ministarstva za rad i socijalnu politiku, na koga je prenesena zvanična odgovornost za rešavanje veteranskog pitanja, a koji zajedno sa državom još skriva podatke o broju ratnih veterana i osoba sa iskustvom rata, odnosno sistematski opstruira donošenje zakona o veteranima.
Ovim se postavlja veoma bitno pitanje: da li ovakva studija ima bilo kakvu vrednost ako istovremeno pokušava da postavi problem, ali i da ponovi čitav mehanizam sakrivanja problema o kome pokušava da svedoči? Na izvesnom nivou može se reći da je knjiga značajna zato što pokreće niz pitanja: imenovanje učesnika rata kao veterana, uvođenje i legalizacija PTSP-a kao kliničke kategorije, uvođenje torturisanih, mučenih, izbeglica u krug ljudi sa iskustvom rata. Međutim, pravo pitanje je zašto ne postoji kritika psihijatrije u vreme ratova, njene zloupotrebe, otkrivanje konflikata u samoj struci i ono najvažnije zašto se stručnjaci najuglednije vojnomedicinske ustanove nisu izborili da publikaciju izdaju u okviru svoje matične institucije, nego rizik „političkih“ učinaka ove publikacije prebacuju na leđa veteranskog lokalnog udruženja koje se bori sa svakidašnjim učincima nepriznavanja njenih članova kao ravnopravnih i nediskrimisanih članova društva?
Ako izuzmemo političke učinke saučestvovanja u sakrivanju problema koji želi da otkrije, ovaj zbornik radova u stručno profesionalnom smislu je prvobitna akumulacija teme i koncepata Postraumatskog stresnog poremećaja. Profesionalno stručna granica ove publikacije je nepostojanje diskusije sa prethodnom istorijom ratne traume u Jugoslaviji, odnosno nepostojanje kritike koncepta PTSP-a koja je u opticaju već preko dvadeset godina u stručnoj literaturi. Osim toga, konceptualno razlikovanje ratnog stresa i traumatskog ratnog stresa, mada potpuno određuje konceptualni okvir zbornika, nigde nije diskustovano, odnosno samim tim što nije artikulisano poprima ideološku funkciju. Naime, sa jedne strane postoji tendencija da se ratno iskustvo koje nije na prvoj liniji fronta i neposrednih ratnih dejstava smatra netraumatskim ratnim stresom, odnosno da se svako ratno iskustvo automatski smatra PTSP-om. Ovakve dve tendencije opet ponavljaju početni problem koji smo konstatovali da isuviše ponavlja idelogeme saučestvovanja u sakrivanju, nego što otkriva problem kojim se bavi. Osim toga izlazak ove studije izašao je sa odlaganjem od petnaest godina u odnosu na ratne događaje. Da li je ova odložena interpretacija rata pravovremena?