ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Sigmund Frojd - Mikelanđelov Mojsije
Misao 99 str
preveo Vladeta Jerotić
Frojdova prva poseta Rimu 1901. (u 45.godini) za koju je izjavio da je predstavljala vrhunac njegovog žvota, bila je ujedno i njegov prvi susret sa statuom koja ga je vise uzbudila i opcinila nego ma koje drugo umetničko delo uopšte. Bio je to u mermeru isklesani Mikelanđelov Mojsije smešten u crkvi San Pietro in Vinkoli. Frojd je i prilikom svojih kasnijih boravaka u Rimu stalno obilazio ovu statuu. Tako je 1913. tri nedelje svakodnevno posmatrao, merio, zapisivao i pravio skice ovog remek dela, a 1914. objavio je svoja razmišljanja o njemu, ali anonimno. Sva navaljivanja njegovih učenika i prijatelja da članak potpiše bila su uzaludna. Ovo uporno odbijanje je u toliko čudnije što Frojd inače nije prezao da otvoreno zastupa svoja uverenja koja su šokirala javnost a ticala su se novog pogleda na seksualnost. Tek deset godina kasnije pristao je da tu svoju studiju potpiše.

U ovoj studiji Frojd se unapred ograđuje i kaže da nije nikakav poznavalac umetnosti već laik koji je zapazio da ga sadržaj nekog umetničkog dela jače privlači od njegovih tehničkih svojstava. Za mnoga izražajna sredstva i dejstva umetnosti priznaje da mu nedostaje pravo razumevanje. Međutim umetnička dela i pored toga snažno deluju na njega, naročito pesnistvo i dela plastike dok slikarstvo i muzika znatno manje. Sklon je da se dugo zadržava pred njima u nameri da ih shvati i objasni čime deluju. Privlači ga to što su neka izvanredna dela ostala našem razumu nejasna. Divimo im se a da ne znamo šta predstavljaju. Ne slaže se sa tezom da je upravo ova bespomoćnost našeg razuma uslov za najdublje dejstvo koje neko umetničko delo treba da izazove. Stoga Frojd želi da racionalno objasni i artikuliše umetnikovu nameru. Tvrdi da umetnička dela tom analizom ništa ne gube i navodi primer da Šekspirov “Hamlet”i dalje ostaje veličanstven i kada otkrijemo da je glavna motivacija danskog kraljevica ustvari Edipov kompleks. Na isti način on se želi uhvatiti u koštac sa “krunom moderne skulpture” – Mikelanđelovim Mojsijem.



Ova mermerna skulptura visoka 235 cm centralna je statua na grobu Pape Julija II. Mojsije je tu predstavljen u sedećem stavu, trup mu je okrenut napred, glava sa moćnom bradom i pogledom u levo, desna noga počiva mirno na zemlji dok je leva samo prstima dodiruje, desna ruka sa tablicama dodiruje deo brade dok je leva položena u krilu. Leva ruka se zariva u pojas na trbuhu (centar afekata) a sta pri tom čine prsti desne šake? Palac je sakriven a kažiprst jedino u stvarnom dodiru sa bradom. Duboko se utiskuje da se ona podiže iznad svog nivoa. Frojd se pita koji bi bio motiv za ovaj nepodesan pritisak prsta i sta bi bilo rešenje čvora na bradi. Da li je girlanda brade možda put koji je šaka prešla? Zar ruka ne treba da drži ili nosi svete tablice? Nisu li joj ovakve mimičke ekskurzije zabranjene zbog njenog važnog zadatka?



Frojd izuzetan akcenat daje na položaj Mojsijevih ruku i samozaboravnu igru njegovih prstiju sa bradom. Na njihovo oklevanje da se ozbiljnije prihvate tablica zakona, jer ih ruka više pridržava nego što drži. Dve međusobno priljubljene tablice stoje naopako na ivici. Održavaju se tj. balansiraju samo na svom vrhu kao da klize napred i na dole. Nije li takav gest onda neka vrsta svetogrđa, možemo se upitati, jer brada kao i kosa mogla bi simbolisati seksualnost? Privlači li Frojda Mojsiju upravo ta rastrzanost između seksualnosti i odgovornosti?



Ali jedna stvar na Mojsijevoj skulpturi upada u oči a da na nju Frojd uopšte nije obratio pažnju. To su Mojsijevi rogovi. Jer predstaviti onoga koji nam od Boga prenosi osnovne moralne postulate sa rogovima izgleda kao potpuno nepoštovanje kako Boga tako i postulata samih. Naročito kad znamo da u Bibliji ne postoji ništa što bi referiralo na to da je Mojsije imao glavu pana. Kako je onda Mojsije uopšte dobio rogove? Reč je o Mikelanđelovoj doslovnoj interpretaciji onovremenog prevoda Starog zaveta sa hebrejskog u kome je svetlost na Mojsijevoj glavi pogrešno protumačena kao par rogova. Reč je o citatu koji u kanonizovanoj verziji glasi ovako:


K.D.S.3.2.