ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K29
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju! Pecat i potpis prethodnog vlasnik!

Delo Neurotična ličnost našeg doba može i danas da posluži kao bazični priručnik koji bi bio dostupan najširem krugu ljudi, svima, koji bi tako mogli lakše da shvate šta im se događa i kako sami sebi da pomognu pre nego što bude kasno. Razumeti situaciju u kojoj se pojedinac nađe, shvatiti sopstvene porive koji ga iznutra gone korak je, prema teoriji savremene psihijatrije, do lakšeg razumevanja sebe i svoga „pravog ja”, a to znači do boljeg razumevanja ljudi, međuljudskih odnosa i same egzistencije. To je, prema Karen Hornaj, neophodan korak ka samospoznaji i samorealizaciji. Ona je toga bila svesna i kao stvaralac, kao prva žena psihoanalitičar, kao ličnost od velikog integriteta i hrabrosti jer se usudila da kritikuje oca psihoanalize, Frojda. Njeni se teorijski dometi u savremenosti kontinuirano podvrgavaju kritici, dodatnim analizama i tumačenjima. Zbog dinamičkog i kompleksnog prilaza psihološkim problemima, Karen Hornaj pripada značajno mesto u istoriji psihoanalize. Odbacivanjem ideja o centralnom značaju libida, stvorene su mogućnosti svestranog razvoja psihoanalize.


Karen Klementajn Tiodor Hornaj (engl. Karen Clementine Theodore Horney, IPA: /ˈhɔrnaɪ/[1]), rođena Danijelzen (nem. Danielsen), 15. septembar 1885. Hamburg — 4. decembar 1952. Njujork, bila je američka psihoanalitičarka nemačkog porekla. Jedna je od najznačajnijih kritičarki Frojdove psihoanalize, posebno tačaka o ženskoj seksualnosti. Dala je vlastitu teoriju neuroza vezanu za kulture i njihov nastanak.

Njen otac Berndt, kapetan broda, patrijahalan i vrlo strog uslovio je da Karen bude privržena mnogo brižnijoj, 18 godina mlađoj majki[2]. To ju je često dovodilo u stanje depresije što joj je pomoglo kasnije u istraživanju pozivajući se na vlastito iskustvo. Sa 9 godina odlučila je da se posveti razvijanju intelektualnih sposobnosti govoreći sebi ’ako ne mogu da budem lepa, biću pametna’[3].

1906. godine Karen upisuje studije medicine na univerzitetu u Frajburgu, da bi se prebacila u Gotingen i konačno diplomirala u Berlinu 1913. Na studijama upoznaje Oskara Hornaja za kojeg se udaje 1909. godine. Posle smrti svoje majke 1911. godine odlučuje da usmeri svoj rad ka psihoanalizi. Posebno joj se posvećuje posle brojnih seansi kod jednog od najvećih psihoanalitičara tog perioda Karla Abrahama[4]. 1920. godine postaje jedan od osnivača Berlinskog instituta za psihoanalizu i gde predaje nekoliko narednih godina. Jedna od većih depresija zadesila ju je 1923. sa smrću njenog starijeg brata, ostavljajući je da razmišla o samoubistvu. 1934. seli se sa decom u Njujork i zapošljava se u Njujorškom institutu za psihoanalizu, gde i počinje da razvija vlastitu teoriju psihoanalize[5]. Veliki deo njenog istraživanja i rada zasniva se na vlastitom iskustvu i iskustvu svojih pacijenata. Za razliku od drugih psihoanalitičara, verovala je i u mogućnosti samoanalize, o čemu je napisala knjigu. Karen Hornaj je još na početku seksualne revolucije tačno uočila da mladi ljudi ne traže jedno od drugog seks, već sigurnost koju od roditelja i društva nisu nikada dovoljno dobili.