ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K137 / Tv
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju! Pecat!

Okončavši život u 23. godini samoubistvom, ubrzo posle objavljivanja ove polemične i originalne knjige, Vajninger svojim delom nije prestao da intrigira evropsku javnost. Čime je ovaj mislilac potresao svet? U jednom plodnom vremenu za stvaralaštvo, na samom početku XX veka, kada su se u evropskom kulturnom podneblju pojavljivali značajni duhovi u svim oblastima stvaranja (Plank, Ajnštajn, Poenkare, Frojd, Pavlov, Tolstoj, Čehov, Rilke, T. Man, Debisi, Pikaso i drugi), brz uspon i relativno brz pad Vajningerove zvezde nije mogao biti neprimećen. Izuzetna obdarenost, koja se u nekim oblastima graniči sa genijalnošću, fascinirala je i porazila mnoge čitaoce Vajningerovog dela. Kakvu je to nepoznatu podzemnu žicu pronašao Oto Vajninger u svom rudniku, o kojoj su nastale toliko žučne rasprave, u kojima su jedni tvrdili da je to bila žica čistog zlata, a drugi da se radi o opasnom neplemenitom metalu čija su zračenja morala da donesu smrt njegovom pronalazaču?


Oto Vajninger (nem. Otto Weininger) je bio austrijski filozof.

Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški. Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom.[1] Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti.

Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner. Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori.

Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je inzvaredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava.

Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo.

Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede.

Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.[1]

Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi.

Bibliografija
Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju „Književnih novina“, biblioteka „Kristali`)
O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka „Eseji“, izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997.